Kolonizacija - Vizionarstvo u humanizam 1.deo

Bliže se izbori i trenutak konačne odluke. Da li ćemo to biti mi ili ćemo ipak biti mi, odnosno hoće li biti baš oni ili će možda biti oni. Velika je i široka lepeza stranaka, mogućnost izbora nikad veća, a i naša odlučnost da pobedimo baš „mi“ najveća od svih izbora u demokratskoj Srbiji, odnosno u njenoj istoriji višestranačkih izbora još od  druge polovine 9. veka i prvih izbora koje su raspisali Vlastimirovići od kojih su demokratskom genezom nastali Nemanjići. To dokazuje da smo mi narod koji svakako i nesumnjivo ali i nedvosmisleno i  sigurno ima najveći demokratski potencijal u Evropi. Demokratija je dakle, duboko, duboko usađena u svako ljudsko biće u Srbiji i tu usađenost nam niko ne može i ne sme oduzeti, jer smo na svaku pomisao da nam je neko uzme u stanju da preskočimo ogradu i iscepamo tog nekog kao krmača masnu krpu. To je nešto što se ljubomorno čuva, pazi, neguje, zaliva, đubri, okopava, prska, zagrće, sadi, rasađuje, ukršta, pelcuje i brani. I baš zato što oko te kulture zvane demokratija ima toliko posla i obaveza da već vekovima ne možeš dići glavu od brige i stresa (koji su upravo Srbi otkrili i to još u 10. veku), nije nam ostalo vremena da se bavimo prvenstveno  humanitarnim radom, ali i radom nad samim sobom u cilju stvaranja lepšeg, uređenijeg i organizovanijeg života. Za razliku od nas, mnogim zemljama Zapadne Evrope je baš to uspelo, iako se i kod njih to razvuklo na pet-šest vekova. Ali šta je par vekova u odnosu na stotine onih koji još nisu iskorišćeni, a biće. Znaju oni to sigurno. Moraju znati jer su toliko stvari u prošlosti podredili višem ciljevima, odricanju i žrtvovanju za druge da je najzad došlo vreme da odahnu i konačno i oni malo uživaju.

Mnogo vekova već oni nesebično dele i daruju po svetu mnogim nacijama koje su samo zahvaljujući njima i izrasle u ozbiljne države iako su bili šaka jada koju nije ni ker nije imao za čega da ujede. Ali trebalo je biti dovoljno dalekovid u svojoj misiji i ne odustajati iako je u prethodnih 5-6 vekova bilo veoma mnogo iskušenja i proba pred koje su stavljani ali su ih sve izdržali. I baš u tome se i ogleda njihova snaga i moć izmešana sa svim tim humanim akcijama kroz koje su zaradili iskupljenje za sopstveni narod i zemlju. Zamislite samo, pre šesto godina doći do ideje da skupiš velike pare, napraviš gomilu brodova, napuniš ih zlatom, srebrom, dijamantima i raznim drugim skupocenostima, i otisneš se od obale sopstvene zemlje u potragu za narodima kojima je to bogatstvo mnogo važnije i potrebnije, rizikujući da u toj svojoj misiji izgubiš i brodove i posade i sve te dragocenosti koje si natovario a sve zbog želje da ih nesebično podeliš drugim ljudskim bićima širom planete. Bilo je to veoma mudro i vizionarski. Već tada su vladari svih tih zemalja shvatili da moraju napraviti  ravnotežu u bogatstvu po celom svetu i u svakoj zemlji, jer to je bio ključ i njihovog uspeha. Dok svi na svetu imaju sve i ne oskudevaju ni u čemu, dotle će i njihove zemlje živeti u blagostanju. Moraš dati da bi imao. Naši to, zbog te večite prokupacije demokratijom, demokratskim institucijama i principima kojih su se držali k’o za tarabu (koja je takođe među najstarijima na svetu), nisu na vreme uvideli i propustili su šansu da se izbore za svoje večito iskupljenje. Na žalost, nikada nismo imali vizionare za kraljeve ili političare već večito neke principejelne lelemude. Oni i njihova demokratija i i nstitucije sistema.... Gde su im sada te institucije da nas vade iz blata, ili bolje rečeno stajskog đubriva kojim smo se pretrpali pa nas žive udavi, umesto da smo i njega (đubrivo) darovali drugim narodima širom sveta kao što je to radila cela civilizovana Evropa?! Eh, nikada se mi nećemo osvestiti i početi da mislimo svojom glavom o nekim drugim, dalekim, ali nama bratskim narodima i glavama. 

Nisam mogao a da se ne setim Španije, jer sam o njoj poslednjih par puta po nešto napisao. Kako da zaboravim svo to prirodno bogatstvo koje ta zemlja ima i koje sam svojim očima video, a koje je nesebično podelila sa drugim zemljama, posebno u Južnoj Americi. E tu se vidi kako ozbiljne zemlje razmišljaju. Još davne 1490. godine, tada prebogata Španija je imala vrlo mudru Kraljicu koja se razumela u sve i svašta kao i moja žena. Samo što je ona uz to što je bila dobra domaćica bila i Kraljica, a moja žena.... samo domaćica.... i to ne baš.... ali dobro sad..... Španija u svojoj prošlosti nije imala nekih zavojevača, sem nekih divljaka Mavara koji su još u 6-7 veku iz Severne Afrike upali na jug Španije i na žalost srušili sve divne građevine koje su Španci do tada napravili i  na njihovom mestu izgradili neke kamene udžerice od par spratova koje su izgledale kao pozadina za snimanje filma „Hiljadu i jedna noć“ ili još gore kao onaj otužni Tadž Mahal, ali se srećom po civilizovanu Evropu (jer su ti divljaci u međuvremenu stigli do.... otprilike.... Tuluza u Francuskoj) nisu dugo zadržali - svega nekih 200-300 godina. Kada su ti divlji Mavari isparili, potpomagnuti vatrom junačke Španske vojske, civilizacija se vratila i počeo je potpuni procvat koji se održao sve do kraja XV veka. Tada je gore pomenutoj Kraljici pala na pamet genijalna ideja jednog genijalnog genija, koju su masovno koristili i drugi najcivilizovaniji civilni narodi tadašnje Evrope. Ona je žena shvatila da neće u Španiji večito biti tako dobro, i da se zato deo španskog bogatstva mora odneti i podeliti i nekim drugim, siromašnim i primitivnim narodima, naseljenim u nekim nepoznatim zemljama i na taj, pre svega humani način, preneti sve tekovine Evropske kulture tim divljacima koje će oni sigurno primiti kao pravi dar sa nebesa i biti zbog toga večno zahvalni Špancima na tome, a to je za Španiju kao neka vrsta penzije. Znate ono - odgajate dete da bi vas pazilo kad ostarite. 

I baš dok je crtala neke mape i razmišljala kako bi mogla do Indije stići s druge strane od one na kojoj su se već iskrcali oni pirgavi Englezi i već podelili skoro sve što su sa sobom poneli, i praktično je pretekli u nameri da to ona učini jer su oduvek imali dobro organizovanu špijunsku službu pod tajnim nazivom MI-1, koja je kasnije stigla do MI-5, ili su čak sada izbacili i najnoviji model MI-6, nisam najsigurniji, baš tada joj u kancelariju na 3 spratu njenog dvorca upade neki neotesani lik koji je strašno ličio na Žerara Depardijea i predstavi se kao Kristifor Kolumbo, od milja zvan „Crni sin“ - nadimak koji mu je iz ljubavi još mama dala dok je bio mali. Vrlo rečit, šarmantan, visok, crnomanjast, ali sa more plavim očima i blagim italijanskim naglaskom joj reče da je on već sve osmislio i da mu fali par ili možda bolje reći desetak brodova koje bi natovario zlatom, dijamantima, draguljima, svilom i krompirom i krenuo preko Okeana da stigne u Indiju ali s druge strane - s leđa onim skotovima Englezima, jer su oni već toliko stvari odvukarili što u Indiju i okolinu, što u neke delove Afrike, da Španija neće stići ništa da podeli svim siromašnim ljudima u tom delu sveta, pa će joj biti teže da nađe još siromašnije i necivilizovanije narode od kojih bi napravila snažne i jake zemlje, pa da ima s kim da trguje i nastavi normalne bilateralne odnose u budućnosti. Nije Kraljici trebalo puno da shvati da pred njom stoji izuzetan čovek koji može tako nešto i da ostvari. Napakovala mu je za 15-20 minuta što je mogla više stvari u brodove, pozdravila se s njim, izljubila ga i na kraju, za sreću, prolila malo vode iz svoje skupocene vaze koju su oteli od.... u stvari koju su zaboravili oni divljaci Mavari.

I otišao je Kolumbo, našao i Indiju i Indijance, podelio im sve što je imao, i ostavio nekoliko stotina svojih ljudi da ih uče i podučavaju svemu. Da ih uče da crtaju, pišu, igraju nula-puta, sade krompir, kukuruz, krompirovu zlaticu, da uče da idu na posao u 9 ujutru, i uopšte da savladaju sve tekovine civilizovanog sveta. Za to vreme, on se u međuvremenu 2-3 puta vraćao u Španiju, gde je svaki put dočekan kao Novak Đoković posle Vimbldona ali bez "Tap 011", i gde je svaki put tovario nove i sve veće količine zlata i srebra koje je pri svakom povratku delio Indijancima, na čemu su mu oni bili beskrajno zahvalni, i iz tog poštovanja, njemu za ljubav, skoro svi naučili španski u rekordnom roku od 3 ili 4 veka. Ali bila je to svakako vrlo promišljena i dobro isplanirana ideja koja je u potpunosti promenila svet i po prvi put uspostavila ravnotežu između bogatih i siromašnih. Da, da... to je bilo još onda, a ne za vreme Oktobarske Revolucije kada je Lenjin poubijao one nesposobne i pohlepne, takozvane Careve i Careviće Romanove, koji nikada, ali baš nikada, nisu smogli snage da se odreknu svog silnog bogatstva koje su posedovali i da ga, kao i druge Evropske civilizovane zemlje, podele drugim narodima i kulturama, ne shvatajući da na taj način i sebi obezbeđuju sigurnu budućnost. Možda je to zbog toga što oni u stvari nikada nisu ni bili deo Evrope, a još manje su gajili bilo šta od civilizacijskih tekovina. Verovatno zato i ne znamo ni jednog ruskog pisca, pesnika, kompozitora, vojskovođu.... Odakle im kada su oni u stvari bili divljaci kao i svi ovi primitivni narodi u koje je Evropa velikodušno nosila i vukla i šakom i kapom. Zato je bilo potpuno logično da ista ta Evropa proba da uradi isto to i u toj ruskoj zabiti.... Ali, nije vredelo.... Nikada ti ruski divljaci nisu prihvatili ništa od tekovina savremenog čoveka iako su mnogi probali da im odnesu i poklone i gomile dragocenosti.... Turci par puta.... Nemci.... A najdalje je stigao jedan francuski čuveni vojskovođa, inače veoma fin, dobar i obrazovan čovek, veoma nizak rastom, koji je često kapu nosio naopačke i na taj način zbunjivao neprijatelje jer su mislili da su mu to leđa.... kad ono.... trt! Čak ni on nije uspeo da ih podigne da budu normalan narod i da prime sve te poklone koje im je cela Evropa spremila. Ništa od onoga što im je nošeno nisu hteli da uzmu. Sve živo su još sa granice te njihove nedođije vraćali nazad. Taj Francuz, a kasnije i jedan Nemac, je sa svim tim poklonima i bogatstvom od kojih bi najzad postali normalni, civilizovani ljudi, stigao skoro do tog njihovog glavnog sela, i čak i odande su ih vratili. I njih i sve poklone i bogatstvo. Ne vredi pred svinje bisere bacati. Poješće ih stoka. Mada, onda ne znam zašto ih i mi jedemo?! Mislim... svinje?!  

Nastaviće se čim smislim šta bih pisao u drugom delu. 

Ovih dana... valjda.

Iskreno... ne znam ni zašto pišem u dva dela.
Valjda da izgleda duže.

Rat je prošao kroz Pančevačku

            Nekada.... davno, dosta davno, na periferiji ovog grada za koji smo vezani lancima debljim od onoga na sidru broda „Kvin Meri“, igrala se jedna grupa dečaka ili bolje rečeno dečaraca, sve ono što su se tada obično  igrali dečarci. Pravili smo kolibe... otprilike na mestu na kome je sada moja kuća. Valjda sam još kao dete okolčio svoj plac i ostavio ga da miruje, da kapitalizuje sve ono što sam naučio dok se nisam opet tu vratio - na to malo parče  detinjstva. A nikada nisam ni otišao daleko. Valjda plašeći se da ga neko ne zauzme. Tu u blizini je bilo i naše zimovalište. Gomila bara i kanala koja se zimi pretvarala u pravu ikebanu klizališta kao stvorenih za nas. Doduše, svoja iskustva u odmeravanju debljine leda smo nekoliko godina plaćali prekorima i čuđenjem naših roditelja gde se to u sred zime može pokvasiti do pojasa, i zašto smo baš mi te budale koje su upale u vodu dok je okolo sneg do kolena. Sve dok, naravno, tu tehniku u proceni debljine leda nismo doveli do savršenstva. Ali tada se već kretalo dalje... ka.... nekim devojčicama i .... nekom novom svetu koji nas je privlačio kao veliki, ogromni usisivač iako smo mu se dosta oprali, ali.... bili smo nemoćni. Bilo nas je petorica. Petorica skoro nerazdvojnih drugara. Trebalo je da prođe još 15 godina da saznamo da su dvojica bili Srbi, da je jedan bio Mađar, jedan Hrvat a jedan.... pola-pola.... nešto između Srbina i Mađara. Ma koga je to tada interesovalo. Veći.... mnogo veći problem je bio podeliti se na dve ekipe za male goliće. Bilo nas je uvek manjka jer pet nije deljivo sa dva a nama je to baš nekako teško padalo. Neko je obično sedeo na travi dok su četvorica igrala i čekao na svoj red.

            Ponekad, kada smo imali više slobodnog vremena i kada se našoj stalnoj izložbenoj postavci pridruživalo još par dečaraca iz bližeg ili daljeg komšiluka išli smo na Bikaru. Bila je to velika ledina između „TAM“ servisa i industrijske zone na kojoj je sada velika ranžirna stanica. Bili su tu i pravi golovi od 7 metara sa metalnim stativama koje su napravili tada veliki, veliki momci koji su radili u „TAM“ servisu. Napravili su ih za razonodu od pola sata za koju je žrtvovano vreme predviđeno za doručak. Nisu bili toliko posesivni i škrti da bi im zasmetalo što neki novi klinci kreću da cakaju loptu na njihovom terenu. Na početku sezone, u martu i aprilu, igralo se čak i u lakim dečijim čizmama koje su malo probile termin. Pa šta?! Ako su mogli ovi momci iz „TAM“ servisa u crnim radničkim cipelama sa debelim đonom i ripnama kao na bageru, što ne bi mogli i mi u čizmicama koje su za te cipelendre bile kao lake patike za tenis. A kasnije su, u talasima, stizale kopačke. Za neki rođendan ili kraj školske godine. Izbor sužen - „Adidas“ ili „Puma“. Ja sam dobio „Puma“. I posle tog doba još dugo, baš dugo sam ih čuvao i znao u svakom trenutku gde su, a onda su iznenada nestale i .... nikada ih više nisam video. Šteta. Da su sada tu mogle su mi zamirisati na visoku travu koja je bila svuda oko tog terena, prepuna čičaka koji su nas uvek iskompromitovali kada bi roditeljima pričali da smo, kao,  bili... tu blizu.... na ulici i .... igrali klikere... i da nam nije jasno kako ih nismo čuli kada su nas zvali da dođemo kući. A toliki silni čičci na nama? Ma nemamo pojma!? To i meni moja deca sada govore.... a ja.... prećutim jer.... znam.... znam da su i naši roditelji.... ma gde proleti svo ovo vreme?

            A on je bio virtuoz sa loptom. Igrao se s njom kao starac koji unuku pokazuje čigru. Daleko najbolji od nas petorice. Bio je lud za fudbalom. Ne znam kako je kasnije ikada našao ozbiljnu devojku, jer on se zaista najbolje i najduže zabavljao s loptom. Svi su ga želeli na svojoj strani. U školi, u ulici, na Radničkom.... Još kao klinac je zaigrao za žuto-plave petliće sa Detelinare. A kasnije... Vojvodina.... Naše druženje skoro da se sasvim ugasilo kada sam zavoleo i neke druge stvari i krenuo u život sa nekim drugim klincima i nekim drugim željama koje te odvuku na drugu stranu kao na železničkoj skretnici.... koliko god da voz ide brzo, kada dođe do skretnice ne produži istim kolosekom. Nama su u izlozima pogled vukle male crvene tkanine na kojima je belim slovima pisalo „Levis“, tenis patike „Danlop“, naočare „Rej Ban“.... ili.... to kako su sve te stvari tako dobro stajale jednoj .... da.... teško i imena mogu da se setim. A njemu.... trenerice, kopačke, dresovi, štucne.... ali.... sigurno je i on susretao neki pogled koji ga je uporno tražio. Da, sigurno jeste.... U stvari znam da jeste i da su se zauvek poklopili. Prolazile su godine i naši susreti su sve više postajali slučajni. Na onoj skretnici neki železničar je, ne sluteći ništa, potpuno pocepao jedno drugarstvo na dva.... ili.... bolje reći na.... pet koloseka. Pet sličnih koloseka koji su išli u skoro istom pravcu ali se više nikada nisu spojili ni ukrstili. Samo su se ponekad slučajno približili toliko da se moglo videti koliko im se šine sijaju i da, ne daj Bože, nisu počele već da rđaju. Ni danas ne mogu da se setim da li smo ikada za sve te godine seli negde da popijemo piće, da porazgovaramo o nekim potpuno prirodnim a toliko glupim stvarima. Stvarno ne mogu.

            Ali.... nikada neću zaboraviti taj dan, to sunčano rano jutro početkom 1992. u kasarni „Majevica“ u Novom Sadu. Išao je prema meni na štakama, ali mi se činilo tako lako kao da ih nema i kao da je na travi fudbalskog terena.... Ja sam išao da razdužim uniformu posle.... Još iz daljine se nasmejao njegovim potpuno klinačkim osmehom koji se nije promenio još od Bikare i propadanja kroz led na našem klizalištu. Kosa i dalje izrazito plava i potpuno ravna sa skoro dečijim retkim šiškama kao na starom velikom plastičnom češlju. Samo tri meseca ranije stigla je do mene vest.... da je ranjen u obe noge, praktično izrešetan, i da možda više neće nikada prohodati. Tada, nakon toliko godina u kojima nije bilo važno ko je Srbin a ko Mađar, ko je Hrvat a ko Slovak.... Eto jedan Mađar je mobilisan i odveden u rat za „našu stvar“. I.... eto, baš jedan Mađar je ranjen u obe noge za „našu stvar“.... Fudbal.... kakve on ima veze s tim.... to je samo prošlost. Sada je najvažnija „naša stvar“. Ali šta jedan Mađar ima sa „našom stvari“? Da li je to i njegova stvar ili samo „naša“? Gledao sam u njega a nisam bio siguran da li je to stvarnost.... Možda ja to ipak sanjam.... Kako je moguće da je moj drugar ranjen u ratu?! U kom ratu?! Pa zar je počeo rat?! Ma to je nemoguće.... to se dešava tamo negde na Bliskom istoku.... Iraku ili.... Iranu.... ili još dalje.... u Vijetnamu možda. Otkud rat kod nas?! Moram da se probudim.... moram što pre da se probudim i prekinem ovu moru.... Ali i ako se probudim neću zaboraviti ono što sam i ja tamo video. Pričao mi je kako je.... čini mi se da i sada jasno čujem njegov glas, tu prepoznatljivu boju, govor iz kojeg niko nije mogao ni da nasluti da je Mađar.... bez pogrešnog akcenta, bez i jedne greške u izgovoru. Samo ga je ime u vojnoj knjižici moglo odati.... samo ime i ništa više. Ležao je ranjen jedan dan i dve noći.... užasno duge noći, u oklopnom transporteru. Zaustavili su mu krvarenje i previli ga.... oko njega su tela 4 ili 5 mrtvih vojnika a transporter je zatvoren.... ne zna gde se nalazi.... odjekuju detonacije.... viče, doziva bilo koga ko može da ga čuje. Niko ga ne čuje dve noći i jedan dan! Strašno je hladno.... užasno hladno.... samo slaba svetlost koja kao sablja probada mrak na nekoliko mesta mu govori da li je noć ili dan. Oko njega su mrtvi ljudi koji su do juče sedeli s njim i kidali ceo hleb na komade da bi lakše pojeli paštetu.... „Gavrilović“ paštetu..... gde se ono beše pravi ta pašteta? Ma jebeš paštetu.... mani sad paštetu.... gde je on.... gde se nalazi? U mraku transportera prepoznaje dva od pet mrtvih lica.... Koliko puta za dan i dve noći.... za tih 36 sati čovek može da pomisli na smrt?! Da pomisliš na nešto što leži pored tebe. 36 sati! Koliko je to sekundi?! A u svakoj pomisliš samo na to što leži tu pored tebe. Smrt. Tako blizu. Samo što te ne dotakne. A onda glasovi.... Čiji su majko moja?! A onda svetlost.... neko otvara vrata.... strah mu je paralisao čak i pokrete očiju.... dobro je.... naši su.... 

            Umro je svega par godina nakon našeg susreta. Rak je pojeo sve što je bilo u njemu.... sve ispod njegove kože. Iza njega su tužnih pogleda ostali žena i sinčić. A otac, majka i sestra.... Majka nikada više nije skinula crninu.... Sa groba je neko pokrao cveće odmah nakon sahrane.... Cigančići.... valjda.... Sutradan su zatekli humku bez i jednog cveta.... Kao da su ga ponovo sahranjivali.... Vojska je negirala bilo kakvu vezu između njegove bolesti i ranjavanja. Samo slučajnost.... to je samo slučajnost.... Ma da.... Što bi to imalo bilo kakve veze? Ne zna se od čega rak nastaje ali se sigurno zna da od ranjavanja i svega 36 sati u oklopnom transporteru  ne nastaje. Možda od neke radijacije, zračenja, trovanja.... ali od ranjavanja.... ne, to je namoguće. Pa znaju ljudi.... Učili su to, radili toliko puta na tome.... Rat je jedna potpuno prirodna pojava u ovoj jebenoj zemlji u kojoj svaku generaciju zatruju tačno doziranom količinom mržnje koja se u njih unosi intravenozno.... kao transfuzija.... A u krvi, od davaoca, dobiješ i taj vekovima star ljudski nagon i želju za satiranjem svega. To je za nas toliko prirodna stvar da ne može da izazove bilo kakav poremećaj, i na čega smo već stekli urođeni imunitet. Svi! Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rusini.... Svi! Kažem vam.... znaju ljudi.... izučavali su to bezbrojnim stručnim metodama i dokazali da nam rat ne može ništa! Da smo u tome jači od svih nacija na svetu. Da možemo da izdržimo sve ono što drugi narodi ne mogu i da nam se prepisuje na svakih 30 do 40 godina - zbog vežbe. Posebno ako je u pitanju borba za „našu stvar“. Sve znaju i sve je dokazano i utvrđeno! Jedino.... za sve ovo vreme nisu mogli da objasne.... šta je to „naša stvar“!?   

Svima koji su izgubili deo sebe zbog drugih.