Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 08. април 2012.

Kolonizacija - Vizionarstvo u humanizam 1.deo


Bliže se izbori i trenutak konačne odluke. Da li ćemo to biti mi ili ćemo ipak biti mi, odnosno hoće li biti baš oni ili će možda biti oni. Velika je i široka lepeza stranaka, mogućnost izbora nikad veća, a i naša odlučnost da pobedimo baš „mi“ najveća od svih izbora u demokratskoj Srbiji, odnosno u njenoj istoriji višestranačkih izbora još od  druge polovine 9. veka i prvih izbora koje su raspisali Vlastimirovići od kojih su demokratskom genezom nastali Nemanjići. To dokazuje da smo mi narod koji svakako i nesumnjivo ali i nedvosmisleno i  sigurno ima najveći demokratski potencijal u Evropi. Demokratija je dakle, duboko, duboko usađena u svako ljudsko biće u Srbiji i tu usađenost nam niko ne može i ne sme oduzeti, jer smo na svaku pomisao da nam je neko uzme u stanju da preskočimo ogradu i iscepamo tog nekog kao krmača masnu krpu. To je nešto što se ljubomorno čuva, pazi, neguje, zaliva, đubri, okopava, prska, zagrće, sadi, rasađuje, ukršta, pelcuje i brani. I baš zato što oko te kulture zvane demokratija ima toliko posla i obaveza da već vekovima ne možeš dići glavu od brige i stresa (koji su upravo Srbi otkrili i to još u 10. veku), nije nam ostalo vremena da se bavimo prvenstveno  humanitarnim radom, ali i radom nad samim sobom u cilju stvaranja lepšeg, uređenijeg i organizovanijeg života. Za razliku od nas, mnogim zemljama Zapadne Evrope je baš to uspelo, iako se i kod njih to razvuklo na pet-šest vekova. Ali šta je par vekova u odnosu na stotine onih koji još nisu iskorišćeni, a biće. Znaju oni to sigurno. Moraju znati jer su toliko stvari u prošlosti podredili višem ciljevima, odricanju i žrtvovanju za druge da je najzad došlo vreme da odahnu i konačno i oni malo uživaju.

Mnogo vekova već oni nesebično dele i daruju po svetu mnogim nacijama koje su samo zahvaljujući njima i izrasle u ozbiljne države iako su bili šaka jada koju nije ni ker nije imao za čega da ujede. Ali trebalo je biti dovoljno dalekovid u svojoj misiji i ne odustajati iako je u prethodnih 5-6 vekova bilo veoma mnogo iskušenja i proba pred koje su stavljani ali su ih sve izdržali. I baš u tome se i ogleda njihova snaga i moć izmešana sa svim tim humanim akcijama kroz koje su zaradili iskupljenje za sopstveni narod i zemlju. Zamislite samo, pre šesto godina doći do ideje da skupiš velike pare, napraviš gomilu brodova, napuniš ih zlatom, srebrom, dijamantima i raznim drugim skupocenostima, i otisneš se od obale sopstvene zemlje u potragu za narodima kojima je to bogatstvo mnogo važnije i potrebnije, rizikujući da u toj svojoj misiji izgubiš i brodove i posade i sve te dragocenosti koje si natovario a sve zbog želje da ih nesebično podeliš drugim ljudskim bićima širom planete. Bilo je to veoma mudro i vizionarski. Već tada su vladari svih tih zemalja shvatili da moraju napraviti  ravnotežu u bogatstvu po celom svetu i u svakoj zemlji, jer to je bio ključ i njihovog uspeha. Dok svi na svetu imaju sve i ne oskudevaju ni u čemu, dotle će i njihove zemlje živeti u blagostanju. Moraš dati da bi imao. Naši to, zbog te večite prokupacije demokratijom, demokratskim institucijama i principima kojih su se držali k’o za tarabu (koja je takođe među najstarijima na svetu), nisu na vreme uvideli i propustili su šansu da se izbore za svoje večito iskupljenje. Na žalost, nikada nismo imali vizionare za kraljeve ili političare već večito neke principejelne lelemude. Oni i njihova demokratija i i nstitucije sistema.... Gde su im sada te institucije da nas vade iz blata, ili bolje rečeno stajskog đubriva kojim smo se pretrpali pa nas žive udavi, umesto da smo i njega (đubrivo) darovali drugim narodima širom sveta kao što je to radila cela civilizovana Evropa?! Eh, nikada se mi nećemo osvestiti i početi da mislimo svojom glavom o nekim drugim, dalekim, ali nama bratskim narodima i glavama. 


Nisam mogao a da se ne setim Španije, jer sam o njoj poslednjih par puta po nešto napisao. Kako da zaboravim svo to prirodno bogatstvo koje ta zemlja ima i koje sam svojim očima video, a koje je nesebično podelila sa drugim zemljama, posebno u Južnoj Americi. E tu se vidi kako ozbiljne zemlje razmišljaju. Još davne 1490. godine, tada prebogata Španija je imala vrlo mudru Kraljicu koja se razumela u sve i svašta kao i moja žena. Samo što je ona uz to što je bila dobra domaćica bila i Kraljica, a moja žena.... samo domaćica.... i to ne baš.... ali dobro sad..... Španija u svojoj prošlosti nije imala nekih zavojevača, sem nekih divljaka Mavara koji su još u 6-7 veku iz Severne Afrike upali na jug Španije i na žalost srušili sve divne građevine koje su Španci do tada napravili i  na njihovom mestu izgradili neke kamene udžerice od par spratova koje su izgledale kao pozadina za snimanje filma „Hiljadu i jedna noć“ ili još gore kao onaj otužni Tadž Mahal, ali se srećom po civilizovanu Evropu (jer su ti divljaci u međuvremenu stigli do.... otprilike.... Tuluza u Francuskoj) nisu dugo zadržali - svega nekih 200-300 godina. Kada su ti divlji Mavari isparili, potpomagnuti vatrom junačke Španske vojske, civilizacija se vratila i počeo je potpuni procvat koji se održao sve do kraja XV veka. Tada je gore pomenutoj Kraljici pala na pamet genijalna ideja jednog genijalnog genija, koju su masovno koristili i drugi najcivilizovaniji civilni narodi tadašnje Evrope. Ona je žena shvatila da neće u Španiji večito biti tako dobro, i da se zato deo španskog bogatstva mora odneti i podeliti i nekim drugim, siromašnim i primitivnim narodima, naseljenim u nekim nepoznatim zemljama i na taj, pre svega humani način, preneti sve tekovine Evropske kulture tim divljacima koje će oni sigurno primiti kao pravi dar sa nebesa i biti zbog toga večno zahvalni Špancima na tome, a to je za Španiju kao neka vrsta penzije. Znate ono - odgajate dete da bi vas pazilo kad ostarite. 


I baš dok je crtala neke mape i razmišljala kako bi mogla do Indije stići s druge strane od one na kojoj su se već iskrcali oni pirgavi Englezi i već podelili skoro sve što su sa sobom poneli, i praktično je pretekli u nameri da to ona učini jer su oduvek imali dobro organizovanu špijunsku službu pod tajnim nazivom MI-1, koja je kasnije stigla do MI-5, ili su čak sada izbacili i najnoviji model MI-6, nisam najsigurniji, baš tada joj u kancelariju na 3 spratu njenog dvorca upade neki neotesani lik koji je strašno ličio na Žerara Depardijea i predstavi se kao Kristifor Kolumbo, od milja zvan „Crni sin“ - nadimak koji mu je iz ljubavi još mama dala dok je bio mali. Vrlo rečit, šarmantan, visok, crnomanjast, ali sa more plavim očima i blagim italijanskim naglaskom joj reče da je on već sve osmislio i da mu fali par ili možda bolje reći desetak brodova koje bi natovario zlatom, dijamantima, draguljima, svilom i krompirom i krenuo preko Okeana da stigne u Indiju ali s druge strane - s leđa onim skotovima Englezima, jer su oni već toliko stvari odvukarili što u Indiju i okolinu, što u neke delove Afrike, da Španija neće stići ništa da podeli svim siromašnim ljudima u tom delu sveta, pa će joj biti teže da nađe još siromašnije i necivilizovanije narode od kojih bi napravila snažne i jake zemlje, pa da ima s kim da trguje i nastavi normalne bilateralne odnose u budućnosti. Nije Kraljici trebalo puno da shvati da pred njom stoji izuzetan čovek koji može tako nešto i da ostvari. Napakovala mu je za 15-20 minuta što je mogla više stvari u brodove, pozdravila se s njim, izljubila ga i na kraju, za sreću, prolila malo vode iz svoje skupocene vaze koju su oteli od.... u stvari koju su zaboravili oni divljaci Mavari.


I otišao je Kolumbo, našao i Indiju i Indijance, podelio im sve što je imao, i ostavio nekoliko stotina svojih ljudi da ih uče i podučavaju svemu. Da ih uče da crtaju, pišu, igraju nula-puta, sade krompir, kukuruz, krompirovu zlaticu, da uče da idu na posao u 9 ujutru, i uopšte da savladaju sve tekovine civilizovanog sveta. Za to vreme, on se u međuvremenu 2-3 puta vraćao u Španiju, gde je svaki put dočekan kao Novak Đoković posle Vimbldona ali bez "Tap 011", i gde je svaki put tovario nove i sve veće količine zlata i srebra koje je pri svakom povratku delio Indijancima, na čemu su mu oni bili beskrajno zahvalni, i iz tog poštovanja, njemu za ljubav, skoro svi naučili španski u rekordnom roku od 3 ili 4 veka. Ali bila je to svakako vrlo promišljena i dobro isplanirana ideja koja je u potpunosti promenila svet i po prvi put uspostavila ravnotežu između bogatih i siromašnih. Da, da... to je bilo još onda, a ne za vreme Oktobarske Revolucije kada je Lenjin poubijao one nesposobne i pohlepne, takozvane Careve i Careviće Romanove, koji nikada, ali baš nikada, nisu smogli snage da se odreknu svog silnog bogatstva koje su posedovali i da ga, kao i druge Evropske civilizovane zemlje, podele drugim narodima i kulturama, ne shvatajući da na taj način i sebi obezbeđuju sigurnu budućnost. Možda je to zbog toga što oni u stvari nikada nisu ni bili deo Evrope, a još manje su gajili bilo šta od civilizacijskih tekovina. Verovatno zato i ne znamo ni jednog ruskog pisca, pesnika, kompozitora, vojskovođu.... Odakle im kada su oni u stvari bili divljaci kao i svi ovi primitivni narodi u koje je Evropa velikodušno nosila i vukla i šakom i kapom. Zato je bilo potpuno logično da ista ta Evropa proba da uradi isto to i u toj ruskoj zabiti.... Ali, nije vredelo.... Nikada ti ruski divljaci nisu prihvatili ništa od tekovina savremenog čoveka iako su mnogi probali da im odnesu i poklone i gomile dragocenosti.... Turci par puta.... Nemci.... A najdalje je stigao jedan francuski čuveni vojskovođa, inače veoma fin, dobar i obrazovan čovek, veoma nizak rastom, koji je često kapu nosio naopačke i na taj način zbunjivao neprijatelje jer su mislili da su mu to leđa.... kad ono.... trt! Čak ni on nije uspeo da ih podigne da budu normalan narod i da prime sve te poklone koje im je cela Evropa spremila. Ništa od onoga što im je nošeno nisu hteli da uzmu. Sve živo su još sa granice te njihove nedođije vraćali nazad. Taj Francuz, a kasnije i jedan Nemac, je sa svim tim poklonima i bogatstvom od kojih bi najzad postali normalni, civilizovani ljudi, stigao skoro do tog njihovog glavnog sela, i čak i odande su ih vratili. I njih i sve poklone i bogatstvo. Ne vredi pred svinje bisere bacati. Poješće ih stoka. Mada, onda ne znam zašto ih i mi jedemo?! Mislim... svinje?!  


Nastaviće se čim smislim šta bih pisao u drugom delu. 
Ovih dana... valjda.
Iskreno... ne znam ni zašto pišem u dva dela.
Valjda da izgleda duže.




4 коментара:

  1. Nemoj u dva dela, ko boga te molEm! I ovo je predugačko, a iz istorije sam uvek imala keca! Id' u peršun Sindžo, ne mogu ni ovo da ispratim iz prvog cuga. Čitam iz triput! ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma šta te briga.
      Kad pročitaš idi kod profesora istorije i traži da ti popravi ocenu.

      Избриши
  2. Nema tu više popravke. Pandrknula matora još boktepitakad, jer je i onda imala sto godina kada sam ja išla u Karlovačku gimnaziju. Sećam se, zvali smo je baba Nika! :)

    ОдговориИзбриши