„Bejbi, bejbi,bejbi ti nisi tu“.... bila bi naša verzija poznate stvari Stonsa koju su gosn. Gile i ostali a la „Električni orgazam“ vrlo uspešno odsvirali.... odsvirali, jer ja baš i ne vidim da su oni tu išta obradili sem naslova i omota ploče, pošto se tada muzika snimala na neke crne tanke ploče sa malom rupom u sredini. I uz to se broj takvih crnih ploča sa omotom na kome su bile kojekakve otkačene slike i spisak pesama merio u desetinama hiljada ali ponekada i u milionima primeraka. Dal’ se i tada malo muvalo sa tim brojevima.... ko zna.... poreznici verovatno nisu nikada ozbiljno razmatrali te cifre jer bi onda većina rokera taman nekako ovih godina izlazila sa robije, pa me to navodi na pomisao da se negde nešto i preteralo. Par stotina hiljada gore-dole. Kao da je to baš tako precizno. I baš ovih dana kada čovek sa najpohotnijim usnama na svetu (za one koji žude da se telesno spoje s njim) obeležava 50 godina svog benda ne mogu da se ne setim baš takvih stvari s kojima se verovatno i onda manipulisalo ali je mogućnost proboja informacija do obožavalaca bila svedena na intervjue s članovima grupe ili oficijelnim obaveštenjima izdavačke kuće što je u mnogim slučajevima bilo isto, jer kada neko skupi dovoljno para zašto bi on svoje rođene ploče izdavao preko neke.... „Virdžinija Rekords“. Nije lud. Što bi se reklo - sve ostaje u porodici. Ili tu negde oko nje. I baš zato je deda Mik ovih dana u žiži javnosti. Ne zna se da je ikada i jedna grupa, skupina, ili određeni broj istih umetnika ma koje vrste ostao zajedno toliko vremena. Pola veka..... Nešto više nego što sam ja živ.... Kako god da pogledaš i s koje god strane da osmotriš, da ne kažem obzerviraš, vreme dostojno trajanja jedne države. Sad.... baš.... verovatno ne neke bitne države, ali.... Moglo bi se reći da su Stonsi stariji od dosta zemalja koje danas postoje u svetu gledano po azbuci, abecedi, veličini ili bilo kom drugom redosledu. Doduše.... od mnogih su i bogatiji i uticajniji.
Kada su ono pre tri.... samo da proverim na Guglu..... pardon, pet godina (kad pre) svirali u Beogradu nisam mogao da preskočim tu kulturno-umetničku manifestaciju širih razmera koja je tresla Srbiju. Samo dve godine ranije, sada već daleke 2005. (iako mi se čini kao da je to bilo pretprošle godine) sopstvenom krivicom, koja se sastojala u tome da poslušam ženu, a svi vrlo dobro znamo kakve se greške tada prave, bio sam na koncertu Bijelog Dugmeta u istom tom gradu, samo otprilike.... dva kilometra južnije. Nezaboravan događaj koji bih rado zaboravio ali ne vredi jer je nezaboravan pa se ne može zaboraviti (nekada se samom sebi divim kako je sve što mislim strašno logično). Najluđi pastirski rok se čuo kao da slušamo Radio Luksemburg 1956. .... ili nešto lošije.... a megalomanske želje šefa benda, koji je u isto vreme najbriljantniji i najuspešniji privrednik, investitor, menadžer i komercijalista na prostorima bivše Evrope, da skupi rekordnih pola miliona ljudi, a da razlog tome ne bude Slobodan Milošević, skoro da su se ostvarile. Jedino je razlog okupljanja ostao nerazjašnjen. Svako, ili skoro svako, se pitao - zašto? Čika Džeger nije patio od prevelikog broja ljudi, niti se trudio da obara svoje ili tuđe rekorde nego da napravi još jedan koncert-predstavu-komediju-performans-tragediju u više činova i u tome je, naravno i uspeo. Sve je izvedeno skoro besprekorno; tehnika i specijalni efekti nisu zakazali, greške u svirci takoreći neprimetne, zvuk odličan, a i tekst na srpskom sasvim pristojan, što znači da su i sufleri i inspicijenti radili k’o Dokse (neko je čak primetio da govori srpski bolje od prestolonaslednika Aleksandra što je bilo samo glasno razmišljanje ali se podudaralo sa mišljenjem ostalih prisutnih). Već tradicionalna jezičina koja se bekelji je funkcionisala dobro, mada mislim da su oni koji su bili ispod te smarlame često stezali dupetom dok se bekeljio iznad njih. Sve u svemu - profesionalno i dobro urađen koncert. Ako je to uopšte koncert?!.... ili neka vrsta cirkusa.
Upravo to je razlog zbog čega su se pripadnici moje, ali i nešto starijih i mlađih generacija, delili na one koji su „Stonsovci“ i one koji to nisu. Pravih „Stonsovaca“ je kod nas u stvari bilo veoma malo. Kada to kažem mislim na one koji su zaista i slušali Stonse, sa neprekidnom vatrom skupljali njihove ploče, i kojima nije bio važan taj scensko-senzacionalističko-incidentski program koji su oni proizvodili iz godine u godinu, već isključivo muzika. Moglo bi se reći da ja nekog takvog nisam nikada ni upoznao. Bilo je onih koji su tu i tamo uplivavali u njihove rifove i ritam, ali niko se, koliko ja znam, nije zalepio za njih nekom neraskidivom vezom. U proseku oni su izdavali albume svake druge godine i moglo bi se reći da se baš i nisu „oznojani vode napili“ jer su za ovih 50 godina izdali 22 studijska albuma, a sve ostalo su bile raznorazne kompilacije i snimci sa koncerata (mada postoji spisak od čak 28 studijskih albuma koji je „mutan“ kao Dunav u naponu). Sasvim je jasno da će pravi „Stonsovci“ reći da ja kao očito druga strana iz petnih žila pokušavam da umanjim njihov značaj u svetskoj rok muzici i poistovetim ih sa nekim „kratkoročnim“ bendovima koji nisu izdržali duže od dva poslanička mandata u skupštini (bilo kojoj sem Titove), što je u stvari tačno. Glupo bi bilo da ih ja kao neko ko baš i nije ljubitelj čitavog njihovog opusa uzdižem na tron rokenrola. 50 godina je zaista puno, ali.... ja ću biti bezobrazan i pokušati da stvari ogolim toliko da se vidi da je car go tako što ću pitati bilo koga da mi iz glave nabroji 25 stvari od Stonsa. To je manje od jedne pesme po izdatom albumu (u proseku). Većina će doći do 10, možda 15, ali 25 pesama je petnaesto pitanje u kvizu „Milioner“ za 99% posto ljudi koji su slušali ili slušaju rok muziku. To govori samo po sebi da je možda neko za 10 ili 15 godina napravio više stvari koje su obeležile rok muziku nego Mik, Kit, Roni i ostali za 50 godina.
Ono u čemu su bili dosta produktivni su bili skandali, i to i u augmentativu i u deminutivu te reči. Besmisleno bi bilo nabrajati sve afere vezane za narkotike, alkohol, žene (maloletne i punoletne), seks (hetero i homo), „pozajmljivanje“ rifova od kolega, prečesto isticanje veze sa satanizmom i demonizmom pri čemu niko nikada nije znao u čemu se ta veza sastoji i još raznorazne nestašluke „večitih dečaka“. Izlazak skoro svakog albuma je pratila nameštena i nikako slučajna antireklama koja je na kraju prelazila u najbolju moguću reklamu. Naravno nisu oni jedini to radili i svakome je jasno da je sve to deo jednog velikog umetničko-muzičkog programa ali.... ili me utisak vara ili mi se čini da su oni to iskoristili do te mere da su im posteri postali izlizani i „isfurani“. Posebno u poslednje dve decenije. Šta više, čini mi se da je njihov opstanak kao grupe baš negde od tog doba sam sebi razlog, odnosno da se uporno gura i vuče leš koji je odavno umro, ali im to još nije javljeno. Bilo bi sasvim vulgarno reći da iza njih nije ostala gomila stvari koju ćemo i pamtiti i pevati i u narednih bar 50 godina, a verovatno i duže, ali bi za ceo opus ipak mogao reći da je u ondašnjem tekućem vremenu bio predimenzionisana stvarnost. U redu.... „Endži“ je „Endži“ i nema tu puno diskusije.... mada sam ja lično preferirao neke manje udarne pesme, ali to nije slučaj samo kod njih.... dešava se to po pravilu i kod drugih grupa a i nije to samo moj specifikum. Možda će neko ovo doživeti kao čistu pljuvačinu, nekoga ko nije „Stonsovac“ ili je, za njih, čak „Stonsomrzac“, ali to mi zaista nije bila namera jer ih nikada nisam mrzeo, samo ih, možda po nekome, nisam dovoljno voleo. Možda je u pitanju to što sam premlad, jer oni su kao grupa ipak nešto stariji od mene? Ko zna..... Ili su možda trebali da se raspadnu kao i sav ostali svet iz njihovog vremena - najkasnije sa raspadom Sovjetskog Saveza..... sve posle toga deluje veštački i usiljeno jer je samo njihovo postojanje obesmišljeno. Došla su neka druga vremena, neka druga muzika i neki novi klinci a oni su u toj bulumenti sve više bili kao slonovi u staklarskoj radnji koji su se iz petnih žila trudili da ne izgledaju tako. Hteli su da ostanu žive legende a to još nikome nije uspelo.... jer legende nikada nisu žive. One su uvek samo legende.
Нема коментара:
Постави коментар