Miholjsko leto

            Neko najviše voli miris roštilja s proleća... one prvomajske ili i neke ranije. To im je umesto ljubičica i Bosanca koji trese nogom naslonjen na mJešal’cu jerbo mu je up’o kamenčić u gumeni opanak, što su, kao što znamo, prvi znaci proleća. I moram priznati da se tada komšilukom najviše širi miris ovog „tipično srpskog nacionalnog jela“. Svake subote i nedelje.... k’o da ga nisu jeli pet godina. Nemo’š veš izneti na terasu.... osim ako nećeš da uvek izgleda kao da si sada došao iz kafane. Mada.... kakva je kriza, to bi mogao biti vrlo primamljiv dezodorans za razne cice.... Jebiga, ko miriši na roštilj svaki dan? Samo onaj koji u kafani i ručava i večerava.... a to znači - ima se, može se. Primamljiv mužjak, zar ne? Eto, kakva su vremena došla. Dođe čoveku da presedi u nekoj ćevabdžinici ceo dan. Iako, taj roštilj i onaj koji sam pečeš.... to su dve različite stvari. Nekada sam više voleo da ga pravim ja i da mu dam neki prepoznatljiv šmek, a danas.... sve više razumem žene koje tvrde da im se posle kuvanja ni ne jede. Valjda zato ja moju ženu i ne maltretiram s kuvanjem. Kod mene može kako ’oćeš. Ništa se ne mora, pa ni kuvati ručak. Doduše.... kad bi moja žena kuvala koliko plete ili kad bi bar približno volela te dve stvari.... ko zna.... možda bi nam bar deca jela nešto kuvano, a ovako.... jadni moji ’tići. Najdraže im je da gule onu „Pipi“ pileću salamu. Došao sam do zaključka da bi ona radije naštrikala džemper sa motivom „tavče na gravče“ nego isto to skuvala. Posebno ne pasulj. Na njega je izgleda alergična. Mislim, alergična je na isparenja pri kuvanju ali na konzumaciju istog.... ni malo. Kada ga, naravno, moja stara majka napravi. Eh, da vi znate kako moja keva kuva pasulj.... ali.... to vam je kao vrhunski umetnik.... s tim se rodiš i gotovo. Jedino da još ustanovim s čim se ova moja rodila. Iz daljine gledano, najverovatnije s lakom za nokte i tri kompleta Andrića, Selenića i Medakovića. Uvek je bila fina „frau“. I dok je bila „frojlajn“, bila je fina „frau“.

            Nego, da se mi vratimo na vreme za pečenje roštilja. Baš pre neki dan sam ovoj mojoj „finoj frau“ rekao da razumem decu što ne vole septembar jer ga i ja nisam voleo.... tada, kada smo još išli u školu. Pa ni kasnije.... čak i kada sam počeo da radim septembar je simbolizovao definitivni kraj godišnjih odmora. Bar za nas iz grada. Ovi sa sela su uvek imali bezecovano bar 15 dana u oktobru.... bez fiksnog dana od kog se počinje. Branje kukuruza je uvek zavisilo od vremenskih uslova, pa.... čim se vreme prolepša.... nema njih. Ali, sve je to bilo pre dosta vremena. Danas se i berba kukuruza svodi na ispijanje rakija dok kombajn krlja po njivi a posle transporter sve istrese u čardak ili čak ide sve odmah u sušaru pa kad bude trebalo.... tu je. Ništa više nije kao što je bilo. Možda baš zato što se sve promenilo i ja najviše volim septembar i početak oktobra. Naravno ako je lepo vreme. Blaženo miholjsko leto mi je postalo najlepši deo u godini. Nije vruće, nije hladno.... Sunce zalazi oko sedam - pola osam, pa može da se gleda u njega. Mislim.... ne kao ovi gledači što upijaju energiju iz toga.... Ja ništa ne upijam.... samo gledam. Gledam, pomalo škiljim na jedno oko, pomalo se namrštim i trljam oči, ali svakako uživam. Svaki dan odmeravam sve dužu senku drveća u dvorištu sedeći na terasi na kojoj je tada lepše nego u bilo koje drugo doba godine. I baš tada, a to je sada, mi zamiriši roštilj lepše nego ikada. Sada bih, čini mi se, mogao svaki dan ispeći po jednu veću turu i sedeti s s nekim razglabajući da li će Amerikanci napasti Siriju ili neće i zašto će, ili koga će cvikeraš s pohotnim ustnama sledećeg u’apsiti u ovoj našoj vododerini od zemlje. Nije meni do mesa.... samo bih hteo da to miholjsko leto podelim s nekima.... a ima puno prijavljenih u mojoj glavi. E sad.... ko će proći kvalifikacije....

            Ali, kao i svake godine, vrlo malo se takvih okupljanja i dogodi. Sad.... za nekoga ko živi u zgradi, verovatno to i nije tako malo, ali za mene.... kao da uvek fali. Ili bih ja možda malo previše. A kada je druženja bilo previše? Dobro.... imamo mi i neke koji kažu da im to pomalo sve ide na živce.... posebno kada je puno dece i ljudi. Deca vrište, mi se deremo da ih nadjačamo, a terasa nam je akustičnija od sidnejske opere, ako je to uopšte merodavno, pa ti posle sve odzvanja u ušima kao nekada davno posle rok koncerta. Sve kao da još pomalo pišti a nigde nikog oko tebe. Priznajem da i mene nekada pomalo zaboli glava od te silne graje, ali.... mora se nešto i izdurati za dobrobit zajednice i društvenog života. Sada, dok je još ovako lepo vreme i dok se ne nakovrljaju oni teški oblaci što se danima ne razilaze. Tada su mi već sve teme teške za razgovor. Šta god da se priča. A sada?! Mogu da „blejim“ (što bi rekla ova sada nova deca) koliko hoćeš. Mogu čak da sedim sa ženinim pletiljama i pokušavam da uhvatim mustru.... ako se već ništo drugo ne može. Pre nekoliko dana su čak i klinci pekli sami roštilj na terasi. Pekli su parizer, alpsku salamu, slaninu i malo mesa?!.... Možete da zamislite taj roštilj? Ali njima je, koliko sam video bio odličan. Sem što im je majka posle dronđala da sve ona mora da pere, da joj je dosta života s takvim kretenima i da više na zna šta će. Znam ja ali moj predlog ne bi poslušala ni da joj svaki put dam 50 evra.... u stvari.... ko zna.... neću ni da pitam. Što da sebi kvarim ovo.... nije još miholjsko leto, bar ne kalendarski, ali za mene jeste.... Počelo je odmah posle Gospojine i traje od tada.... onako.... baš lepo.... a nadam se da će i tako i ostati. Da svi zajedno u njemu uživamo. Što ne znači da ste svi pozvani na roštilj. Jebiga.... nemam tol’ko mesta. 

Svi naši strahovi

            Čitajući post jedne blog drugarice iz komšiluka, a pod komšilukom mislim na ceo Novi Sad, koja je pisala o našim strahovima, počeo sam i ja da razmišljam o svemu što me je plašilo nekad kao i o onome što me plaši sada. Odmah sam shvatio da je ono što me plašilo nekada, dok sam bio dete, sada potpuno smešno. Doduše, ja se nisam plašio mraka, već nekih raznoraznih bića i spodoba koje sam video... šta mislite gde... na televiziji, naravno. Jedna od prvih stvari je bilo „Biće iz crne lagune“ po kome je, pretpostavljate, i film dobio ime. Ta nepoznata organska tvorevina, sada nakon svih ovih kompjuterskih igrarija u novijim filmovima, izgleda kao da su je deca, i to moja, napravila za jedan veliki odmor... ali onda.... govno mi se smrzavalo još na početku debelog creva pri samoj pomisli na to, pa makar to bilo i u sred letnjeg popodneva a o noći da ne pričam. A onda je došla famozna „Leptirica“ i to iz domaće produkcije. Možda jeste naša, ali je meni bila kao da su je napravili svi filmski studiji sveta koji se bave horor filmovima. Tada nisam znao da je rađena po pripoveci Milovana Glišića.... a i da jesam ne bih bio ništa mirniji zbog toga. Taj TV film je u sebi sublimirao sve strašne priče koje smo od starijih čuli u našem, do tada veoma kratkom životu, o raznim karakondžulama, vampirima, vukodlacima i ostalim spodobama. Snimljen je 1973. a emitovan 1976. Imao sam dvanaest godina a pamtim ga sve do danas, što znači još tri moja dotadašnja života. Toliko mi je i preseo. Svakog leta kada se posle mora ode kod babe i dede.... dobro, i stričeva, ujaka, tetaka, strina, teča i ostale familije... i kada padne noć.... a ne znam jel’ znate kako izgleda noć na selu.... to nije noć, to je crni čaršav omotan oko tebe iz koga jedino što vidiš jesu zvezde kojih na nebu ima bar pet puta više nego obično.... ali ti one ne pomažu. I kada kreneš nekim seoskim putem, i sopstveni koraci te plaše više nego da je već nešto iskočilo iz žbunja i počelo da te cepa kao krmača masnu krpu. Čak misliš da je to i bolje.... da prekratiš sebi muke. A kada vidiš svetla od nekih kola koja su zalutala tuda, obraduješ se više nego da si video ćaleta naoružanog sa par automatskih pušaka i dve - tri „zolje“, kojima će da razjebe u sitne parčiće to što te prati, a ti ćeš mu posle toga potrčati u zagrljaj kao prema Švarcenegeru. Šta ti je dete?!

            U mladosti nije bilo puno novina.... i dalje smo se sećali Leptirice. Taj Đorđe Kadijević je bio mnogo zajeban lik kada su horori u pitanju. Mislim da bi i Džon Karpenter napravio brdo boljih filmova, ako oni uopšte mogu biti dobri, da je njega zvao da mu bude bar asistent, ako ne čak i scenarista i režiser. Sve one „Magle“, „Petkovi 13.“, i „Noći veštica“ su bile urnebesne komedije za ovo naše čudo od filma. Možda zato što je u većini od njih igrala Džejmi Li Kertis.... pa smo imali malu satisfakciju. Doduše ona je svoje prirodne lepote nagurala na maksimum malo kasnije.... recimo u „Istinitim lažima“.... S njom, to je veoma „uzbudljiv“ film. Nego, da se vratimo na strahove.... ako nastavim o Džejmi počeće da mi se sviđa i sopstvena žena što je za nas muškarce u dvadeset petim godinama braka nemoguća stvar. Valjda zato i volimo porniće. I sa mlađima i sa MILF damama.... to su vam dame srednjih godina.... samo.... mlađim i lepšim srednjim godinama nego ove ovde kod nas. Kao što sam i rekao u mladosti nije bilo nekih strašnih momenata koji bi nam zagorčali život.... sem jednog.... bar za mene. Ne znam kome je i kako jedne noći palo na pamet da prizivamo duhove. Znate... ono.... krug, čaša, prst na čaši i sve ostalo kao u pesmi „Atomskogskloništa“. I delovalo je kao dobro zezanje... tada. A posle.... Svi smo počeli da imamo gadne noćne more, neki su i mesečarili, izgledali izgubljeno.... bili smo k’o sluđeni više od mesec dana nakon toga. Naravno nikada nam više nije palo na pamet da to radimo.... ne znam da li smo to više ikada i spominjali. Dobro smo se usrali. Tek kasnije sam od nekoliko sveštenika i monaha čuo da to nije baš pametna stvar i da preporučuju svakome da to obiđu u što širem luku. Džabe... mi nismo zaobišli nego... u klin. Eh, mladosti, uvek prerano dolaziš....

            A još kasnije, naravno, došao je onaj jebeni rat u kome smo skoro svi učestvovali a koji nam je urezao duboku grafičku matricu u mozak koja je teško bledela i posle hiljade i hiljade otisaka. Svi su kao originalni - prvi. I ne blede ni danas. Posebno.... bio sam pre neki dan u Vukovaru.... poslom.... kud sam i išao, jebem ti.... Ko nije čuo minobacačku granatu kako zviždi dok pada.... ma.... i bolje... nije ništa ni propustio. Gomila pijanih ludaka naoružanih do zuba se igra rata, predvođena rezervnim oficirima koji o ratu znaju koliko i ja o štrikanju.... ma serem.... ja o štrikanju znam više.... učila me žena.... mislim, tražila je da snimam kamerom neke njene klot-frkete, da bi to stavila na Ju-Tjub, pa sam nešto i zapamtio. Ovi o komandovanju sigurno nisu ništa. U isto vreme, Novim Sadom i Beogradom gomila aktivnih oficira šeta u svečanim uniformama.... nisu se udostojili čak ni čizme da obuju, nataknem ih na.... Ma jebeš sranje. Samo kada je prošlo. Bar da je. Ali nije! To nam je posle napravilo najgore strahove.... i racionalne i iracionalne.... strahove i od smrti, i od bolesti.... i od života. Šetajuće hipnotisane hipohondre koji neće to sami sebi da priznaju. Dok jednog dana ne puknu k’o lubenica.... a lubenicu još niko nije ponovo sastavio. I onda.... Deliš život na onaj pre toga i onaj posle toga. To je neka apsolutna nula od koje kreću dve linije na dve strane. Ali ne u beskonačnost kako smo to učili. Život nije matematika. Mi smo to shvatili pa nas brine gde se ta linija u životu prekida i koliko nam je još preostalo do te tačke gde se seče sa nekom pravom.... linijom, naravno. Na sve to ova govna od političara nam je nasula so na ranu i to u kilama, pa ne da peče nego izjeda do kosti. I njih nataknem sve.... I leve i desne i srednje i prednje i republikance i monarhiste i demokrate i autokrate i žute i zelene i plave i pacifiste i crvene i bele i poštene i lopove i .... Jebiga.... i od njih me je strah. Prezirem ih a strah me je. Strah za sebe, strah za decu.... čak i za ženu.... dobro, za nju me najmanje strah jer ona može da preživi i udar komete veličine Srbije. Ali ipak me je strah. Neki lagani, podmukli, tupi, neodređeni strah. Skoro stalno. Valjda zato što sam živ.