Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 08. септембар 2013.

Miholjsko leto


            Neko najviše voli miris roštilja s proleća... one prvomajske ili i neke ranije. To im je umesto ljubičica i Bosanca koji trese nogom naslonjen na mJešal’cu jerbo mu je up’o kamenčić u gumeni opanak, što su, kao što znamo, prvi znaci proleća. I moram priznati da se tada komšilukom najviše širi miris ovog „tipično srpskog nacionalnog jela“. Svake subote i nedelje.... k’o da ga nisu jeli pet godina. Nemo’š veš izneti na terasu.... osim ako nećeš da uvek izgleda kao da si sada došao iz kafane. Mada.... kakva je kriza, to bi mogao biti vrlo primamljiv dezodorans za razne cice.... Jebiga, ko miriši na roštilj svaki dan? Samo onaj koji u kafani i ručava i večerava.... a to znači - ima se, može se. Primamljiv mužjak, zar ne? Eto, kakva su vremena došla. Dođe čoveku da presedi u nekoj ćevabdžinici ceo dan. Iako, taj roštilj i onaj koji sam pečeš.... to su dve različite stvari. Nekada sam više voleo da ga pravim ja i da mu dam neki prepoznatljiv šmek, a danas.... sve više razumem žene koje tvrde da im se posle kuvanja ni ne jede. Valjda zato ja moju ženu i ne maltretiram s kuvanjem. Kod mene može kako ’oćeš. Ništa se ne mora, pa ni kuvati ručak. Doduše.... kad bi moja žena kuvala koliko plete ili kad bi bar približno volela te dve stvari.... ko zna.... možda bi nam bar deca jela nešto kuvano, a ovako.... jadni moji ’tići. Najdraže im je da gule onu „Pipi“ pileću salamu. Došao sam do zaključka da bi ona radije naštrikala džemper sa motivom „tavče na gravče“ nego isto to skuvala. Posebno ne pasulj. Na njega je izgleda alergična. Mislim, alergična je na isparenja pri kuvanju ali na konzumaciju istog.... ni malo. Kada ga, naravno, moja stara majka napravi. Eh, da vi znate kako moja keva kuva pasulj.... ali.... to vam je kao vrhunski umetnik.... s tim se rodiš i gotovo. Jedino da još ustanovim s čim se ova moja rodila. Iz daljine gledano, najverovatnije s lakom za nokte i tri kompleta Andrića, Selenića i Medakovića. Uvek je bila fina „frau“. I dok je bila „frojlajn“, bila je fina „frau“.


            Nego, da se mi vratimo na vreme za pečenje roštilja. Baš pre neki dan sam ovoj mojoj „finoj frau“ rekao da razumem decu što ne vole septembar jer ga i ja nisam voleo.... tada, kada smo još išli u školu. Pa ni kasnije.... čak i kada sam počeo da radim septembar je simbolizovao definitivni kraj godišnjih odmora. Bar za nas iz grada. Ovi sa sela su uvek imali bezecovano bar 15 dana u oktobru.... bez fiksnog dana od kog se počinje. Branje kukuruza je uvek zavisilo od vremenskih uslova, pa.... čim se vreme prolepša.... nema njih. Ali, sve je to bilo pre dosta vremena. Danas se i berba kukuruza svodi na ispijanje rakija dok kombajn krlja po njivi a posle transporter sve istrese u čardak ili čak ide sve odmah u sušaru pa kad bude trebalo.... tu je. Ništa više nije kao što je bilo. Možda baš zato što se sve promenilo i ja najviše volim septembar i početak oktobra. Naravno ako je lepo vreme. Blaženo miholjsko leto mi je postalo najlepši deo u godini. Nije vruće, nije hladno.... Sunce zalazi oko sedam - pola osam, pa može da se gleda u njega. Mislim.... ne kao ovi gledači što upijaju energiju iz toga.... Ja ništa ne upijam.... samo gledam. Gledam, pomalo škiljim na jedno oko, pomalo se namrštim i trljam oči, ali svakako uživam. Svaki dan odmeravam sve dužu senku drveća u dvorištu sedeći na terasi na kojoj je tada lepše nego u bilo koje drugo doba godine. I baš tada, a to je sada, mi zamiriši roštilj lepše nego ikada. Sada bih, čini mi se, mogao svaki dan ispeći po jednu veću turu i sedeti s s nekim razglabajući da li će Amerikanci napasti Siriju ili neće i zašto će, ili koga će cvikeraš s pohotnim ustnama sledećeg u’apsiti u ovoj našoj vododerini od zemlje. Nije meni do mesa.... samo bih hteo da to miholjsko leto podelim s nekima.... a ima puno prijavljenih u mojoj glavi. E sad.... ko će proći kvalifikacije....


            Ali, kao i svake godine, vrlo malo se takvih okupljanja i dogodi. Sad.... za nekoga ko živi u zgradi, verovatno to i nije tako malo, ali za mene.... kao da uvek fali. Ili bih ja možda malo previše. A kada je druženja bilo previše? Dobro.... imamo mi i neke koji kažu da im to pomalo sve ide na živce.... posebno kada je puno dece i ljudi. Deca vrište, mi se deremo da ih nadjačamo, a terasa nam je akustičnija od sidnejske opere, ako je to uopšte merodavno, pa ti posle sve odzvanja u ušima kao nekada davno posle rok koncerta. Sve kao da još pomalo pišti a nigde nikog oko tebe. Priznajem da i mene nekada pomalo zaboli glava od te silne graje, ali.... mora se nešto i izdurati za dobrobit zajednice i društvenog života. Sada, dok je još ovako lepo vreme i dok se ne nakovrljaju oni teški oblaci što se danima ne razilaze. Tada su mi već sve teme teške za razgovor. Šta god da se priča. A sada?! Mogu da „blejim“ (što bi rekla ova sada nova deca) koliko hoćeš. Mogu čak da sedim sa ženinim pletiljama i pokušavam da uhvatim mustru.... ako se već ništo drugo ne može. Pre nekoliko dana su čak i klinci pekli sami roštilj na terasi. Pekli su parizer, alpsku salamu, slaninu i malo mesa?!.... Možete da zamislite taj roštilj? Ali njima je, koliko sam video bio odličan. Sem što im je majka posle dronđala da sve ona mora da pere, da joj je dosta života s takvim kretenima i da više na zna šta će. Znam ja ali moj predlog ne bi poslušala ni da joj svaki put dam 50 evra.... u stvari.... ko zna.... neću ni da pitam. Što da sebi kvarim ovo.... nije još miholjsko leto, bar ne kalendarski, ali za mene jeste.... Počelo je odmah posle Gospojine i traje od tada.... onako.... baš lepo.... a nadam se da će i tako i ostati. Da svi zajedno u njemu uživamo. Što ne znači da ste svi pozvani na roštilj. Jebiga.... nemam tol’ko mesta. 



3 коментара:

  1. I ja volim kraj ljeta, jedino mi malo nedostaju duži dani, ali sve ostalo mi bolje odgovara - nema gužvi, sunce ugodno grije umjesto da te prži, more još uvijek ugodno toplo ... rado bih vas pozvala u goste na koji vikend, ali dovela sam i svekrvu sa sobom, tako da su mi smještajni kapaciteti vrlo ograničeni ... možda sljedeće godine organiziramo babljeljetni roštilj, ako treba skuhat ću ti i grah, u morskoj verziji, naravno ;-)
    Moj zakoniti i ja zadnjih dana umjesto morskog odmora bauljamo po šumi u potrazi za gljivama. Ove godine je rano počela sezona radi velike kiše krajem kolovoza, nadamo se da ćemo još nešto sakupiti u sljedećem tjednu. Do sada smo nekih 10-tak kila vrganja sakupili. Umorni smo od skoro cjelodnevnog hodanja, ali nije mi krivo, zima je dugačka i uglavnom ju prosjedimo u zatvorenom. Roštiljali smo zadnji put prije nekih 2 tjedna kad je stigla jedna ekipa u posjete s djecom, ali mom mužu nije tlaka upaliti vatru jer voli pojesti komad mesa s roštilja, a ovdje kod nas, u našem selu na otoku, dobar roštilj negdje vani ne možeš pojesti niti da ga zlatom platiš.

    ОдговориИзбриши
  2. Pravo da ti kažem, meni roštilja i tih okupljanja preko glave. Toliko sam izakana od svog života, da mi samo treba mir. Dobro, po nekad, s proleća jedared i s jeseni, jedared, to može, ostalo, jok.
    Sve je bilo lako u mladosti, sada, pritisli unučići, borba za opstanak... ma, uostalom znaš.
    Miholjsko leto je ok, mada su jutra i večeri užasno hladni. Evo, ja sedim pored upaljene grejalice. Je*eš leto!

    ОдговориИзбриши