Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 15. септембар 2013.

Ili rat... ili pakt sa dokonim Srbima


            Kažu odavno ljudi.... „Samo da rata ne bude“... I, gledajući to iz ugla onih koji su to pregrmeli.... u pravu su. Stvarno je najgora stvar koja može da se desi. Doduše, sa vulkanima tipa Pompeje, ili potapanjima tipa Atlantide, hvala Bogu, još nismo imali iskustva, ali ovo za rat stoji. Ali, čovek je proklet. Čim ga nešto prođe on se resetuje, refrešuje i zaboravi. Bolesnik koga ščepaju kardiovaskularni problemi odma’ pobaca svu slaninu iz kuće, šunke podeli prijateljima (ako je i on sam neki prijatelj u duši), isprazni zamrzivač i svečano se zakune; „Nikad više“... Dok ga žiganje u predelu grudi ne prođe i dok ne prestanu svi simptomi. A onda.... „ma jebeš jedno parče šunke.... ništa mi neće od toga biti“. I eto ga časkom na starom putu. Tako i mi.... rat odavno prošao, zaboravile se mobilizacije, zaboravilo se bombardovanje.... jedva da i sliku srušenog mosta Slobode pamtim. Stari i Žeželjov kao da nikada nisu ni postojali. Totalno sam resetovao memoriju pamćenja. I šta se desi.... razmazimo se. Počnu da nam smetaju neke glupe sitnice. Recimo.... šta ja znam.... nemam od čega da živim?! Mo’š misliti?! Pa šta? Ko je u ovoj zemlji umro od gladi i kada je to bilo? Ili recimo.... nemam da platim račune?! Tek to što je glupost i prazna priča. Ako nemaš, ti ih ne plaćaš.... i rešeno. Sem za mobilni.... a i fiksni. Mamicu im njinu mogu da te isključe a da i ne dolaze u avliju pa da se malko porvemo i obračunamo k’o ljudi. Ugase te na daljinu i.... jebi se. Moraš ti njih da moliš da te uključe čak i kada platiš dugovanja. E, za struju i gas je malko teži slučaj.... namestim se na stepenište kuće sa kojeg imam pregled čitavog frontalnog dela ličnog mi placa i.... čekam. Da ga vidim da uđe i da mi isključi nešto. Jedino ako je došao sa celom interventnom brigadom novosadskog SUP. A i onda.... bez naloga nećete, mamicu vam, pa makar puškarali celo jedno popodne. Ako bi se ženine štrikerke našle ovde imao bih i taoce. One bi išle ispred mene a ja u polučučećem iza njih. Pa vi opalite ako smete?! Ustala bi i sva udruženja štrikerki, pletilja, hekleruša.... one imaju i Heklere.... tkalja, izrađivača sitnog nakita i ko zna ko sve još u moju odbranu. A svi su oni nevladine organizacije. Pa nek onda oni gledaju šta će i u kak’o su osinje gnezdo dirnuli.


            Ali sve vam to pričam da bih vam pokazao koliko smo se razmazili. Kada su padale bombe a za neke i „cvetale tikve“ nisu nam padale na pamet tako trivijalne sitnice kao to što sam naveo u gornjem pasusu (ako se ovo uopšte može nazvati pasus). Naravno da nisu kad golom guzicom sediš na protivtenkovskoj mini.... onda ne smeš da pomisliš ni da prdneš. To nama treba. Akcija, i to stalna. I zato sve češće govorim da je onaj Slobodan Milošević bio jedan sasvim simpatičan i praktičan čovek.... ili dečko.... jebem li ga. S njim smo uvek imali s nečim da se igramo. Srbina, robijaša i vojnika moraš nečim zaposliti jer čim su dokoni odma’ nešto zajebu. Nešto počnu da kenjaju, prenamažu se, traže potpuno nerealne stvari, hoće da materijalizuju snove a sanjaju kao deca i ko zna šta još.... mislim na Srbe, a ne i na robijaše i vojnike. Hoće Srbin, ili neki drugi građanin Srbije - ako se tako izražava, da živi normalno?! I stalno to ponavljaju dok u krdima idu ulicama, obično Beograda, što je bolje, jer su u poslednje vreme počeli i ovde po Novom Sadu da hodaju k’o zombiji. Ne znaš na koju stranu da kreneš da ne naletiš na njih kolima. O jebala vas šetnja. I šta im je normalan život koji traže?! Šta hoće? Platu? Pa većinom imaju platu.... 20 do 30 hiljada dinara. Neki imaju više i od 40 hiljada. Pa.... šta tu fali? Ako dvoje ljudi radi ima taman da se plate ovi troškovi državi i to i oni za koje se seče i oni za koje se ne seče instalacija. A to znači da je dosta. Mada.... bude tu i više, samo.... navikli da kukaju.


            Ne može se s državom zajebavati ljudi moji. Eto.... zajebavali su se mnogi i sad ovaj mali dečkić - ministrić uvodi poreze na plate, nekretnine, kola.... kasnije će i na prozore, vrata, biciklove.... Ili, recimo, na Vijagru i sve te ostale stimulanse. Pa ja bih to oporezovao 500%. ’Oćeš da jebeš a ne možeš? E pa, onda plati pa delji. A svako voli to da radi i ne verujem da bi nešto opala prodaja. I onaj ko ne voli da radi, voli da se kurči.... tak’i smo. Zato ja i govorim ovoj mojoj.... nemoj da ovi previše kenjaju sad dok još možemo tu Vijagru u Kamagru nekako i da kupimo. Posle kad dečkić – ministrić što liči na Hesbolahovog teroristu zategne cenu, nećemo imati ni za jednom godišnje. Doduše za više i nemamo priliku jer imamo toliko dece, baba i deda da u ovoj kući to možeš da radiš samo ako naviješ sat na 4 ujutro.... a i tada je pitanje da li ćeš ostati neprimećen. A nismo baš nešto razvili seksualno vaspitanje kod dece. Naprotiv.... kada spomenemo da bi mogli negde da odlepršaju na dan-dva, ’oće da umru od smeha i gledaju na nas kao da imamo oko osamdeset.... a sem toga ne volim kada mi sat zvoni.... dekoncentriše me sasvim i onda.... jebiga.... džaba i hemija. Ne pomaže ni cela apoteka. E zato ja i kažem da smo razmaženi.... sami sebi skačemo u stomak. Umesto da uživamo u ovom što imamo, a imamo svašta (u uživanje se ne ubraja seks sa rođenom ženom iako znamo da nam ona i nije rod pa ne znam zašto je onda uopšte zovemo „rođena“) mi stalno nešto rovarimo k’o krtice. A kad roveći izađemo na površinu, samo na sekundu da udahnemo vazduh, sačeka nas neka mačka (državna i dokona, naravno) i - ćap.... ode ti. Zato je bolje ćutati i plivati u žabokrečini. Ako malo zafali vazduha udahneš kroz trsku.... k’o američki komandosi u Vijetnamu.... i nastaviš dalje. Kakva kriza, kakva nemaština, kakve male plate.... to izmišljaju ovi iz opozicije.... ili ovi iz pozicije.... uvek mešem te dve stvari. Dobro je nama. U blizini nema nigde ni jednog vulkana, šanse za novo Panonsko more su nikakve a rat smo valjda skinuli s.... Bar mislim da jesmo. Pa dobro.... i ako zagruva.... navikli smo. A i prestaće da se bune ovi namćori koji bi da „žive normalno“. Ne mogu više da ih slušam.   



    

Нема коментара:

Постави коментар