Ovamo cigani, na salaš 168.973

            Pre jedno dvadesetak dana pozvaše nas komšije na krštenje dece. Ustvari na proslavu za krštenje, a ujedno i na prvi rođendan tri junaka junačka. Rekoše nam, to je na „Guskovom salašu“, ludilo počinje oko četiri popodne pa nadalje, i kad ko doš’o - dobrodoš’o. A tih salaša što su postali kafane, jer to je očen moderno, ima više nego restorana u celoj Srbiji. Ali dobro... naš čovek kad zajaši na nešto odma’ i svi ostali ’oće da zajašu na istu kobilu. Nego... krenuli mi, kao što je i red, malo posle četiri, da ne budemo prvi i čim smo izašli na nasip kod Kamenjara ja skrenuo na prvi salaš s desne strane, stao, parkirao se i.... idemo. Ko velim, znam da je ovo bio „Petlov“, al’ sigurno je sad „Guskov“.... salaš, mislim. Za svaki slučaj pošaljem ovu moju da ispipa stvari, da se ja ne levatim bez veze, i kažem joj.... „samo oštro od početka.... kaži da smo stigli i stavi poklone na sto“. Ja izađem da pregledam osobno vozilo sa svih strana, kao što zakon o bezbednosti saobraćaja i nalaže kad me neko uhvati za rame. Smrz’o sam se. Neki pljačkaši sigurno.... kao što je i red u Novom Sadu.... Klasičnom šoto-uke blokadom odgurnem ruku napadača i taman kad sam se spremao da ga nogom očetkam uširo-gerijem k’o mačetom, vidim.... ono ova moja.... Prvo je gledala u mene, a onda počela da grmi na mene da sam.... ma to i nije za javnost. Na kraju mi je ipak rekla da to nije Guskov nego Petlov salaš, kao što je bio i pre 20 godina. U jebem ti.... a taman sam se lepo parkirao.... ostavio po metar sa svake strane.... gde sad da idem? Krenusmo mi tako Kamenjarskim glavnim putem da tražimo Guskov salaš. Bilo je salaša od razne fele i živine i ribe al’ ni jedan Guskov. Zvao sam telefonom i slavljenike i sve komšije koje dolaze.... niko se ne javlja. E jebem ih gluve, pa za koji.... im uopšte služi mobilni telefon. Kao da je fiksni pa su ga.... što je i normalno.... ostavili kod kuće. I tako tumarajući po Kamenjaru iz uz manju navigatorsku pomoć jedne komšinice koja je držala telefon ispred sebe da vidi kakva joj je frizura, pa je slučajno videla moj poziv, jedva ga nađosmo. Bio je tačno preko puta „Bate Pežoa“. Valjda je i sada tamo. Opet ja pošaljem ovu moju da izvidi stvar, al’ ovog puta bez poklona, dok ja parkiram naše vozilo kao što.... znate već. Nisam stigao ni da odmerim koliko rastojanje sam ostavio sa svake strane kola, kad eto ti nje, vrišti od sreće k’o da ona krštava decu, i kaže „jeeee tu su!“. E, dobro je, i to smo rešili. Još samo da prođe slavlje pa da možemo kući.

            Čim smo izašli iz kola do ušiju mi je doprla muzika tamburaša. Vrlo poznate tambure i još poznatiji glasovi. Kad sam ušao u dvorište Guskovog ili čiji li je već salaša, ugledah sliku kao iz vremena kada smo mi slavili silne dečije rođendane. Dece.... lud’lo, balona.... milion a animatora na sve strane (njih mi je uvek nekako bilo žao... umesto da sede s nama ono moraju da se zajebavaju s decom). I kroz svu tu gužvu ugledah pomalo poznata lica ali nekako drugačija. Mislim na tamburaše.... komšije sam video dan ranije i ništa se nisu promenili. Kad sam prišao bliže.... jes’ oni su.... stara dobra banda „Još ovu noć“. I oni su mene jedva prepoznali jer svi smo pomalo porasli.... u širinu, ali.... tak’a smo sorta. I pomislih, e, odlično. Samo da prođe ovaj dečiji deo i eto nama dobrog provoda. Oni su uvek bili pravi svirači. Jedva sam dočekao da padne mrak i dođe vreme za kupanje beba pa da ovi sa decama odu. Ali kad su mame počela da vabe decu da idu na crtane pa na spavanje, i momci iz orkestra počeše da pakuju instrumente. Šta je sad, jebote.... pa neće valjda biti neko karaoke veče u kome ćemo mi međusobno da se nadpevavamo k’o pijani Krajišnici s jednom rukom na uvu?! Bar da je bilo tako.... odlaze tamburaši a dolazi „van men mjuzik šou“ iliti čovek-orkestar. Tri reda klavijatura od kojih dva sama sviraju, mikrofon, zvučnici veličine većeg zamrzivača sandučara i.... udri. Cece, Seke, Mace, Jece, Kuce.... ne znam jeste videli to kadgod? Čim je počeo bio je dočekan ovacijama prisutnih a mi.... nas par komšija.... potonusmo k’o Titanik. Eh.... šta ti je jaz generacija.... kao dva sveta različita. Odslušasmo par pesama sa dignutim rukama i raširenim prstima, pokazujući na taj način da smo se i mi implemntirali u zajednicu, ali.... uši, a još više i ostali delovi naših, sada već ostarelih tela, ne izdržaše dugo. Ćelavi pJevač je poveo i ženu. On i svira i peva a ona samo peva. Al’ bolje bi bilo da ne peva. I dok smo išli ka kući, nešto sam pomislio kako u poslednje vreme nemam sreće s muzikom. Neće me.

            Samo nedelju dana ranije, naši kumovi su slavili master-diplomu ćerke baš tu preko puta... kod „Bate-Pežoa“. A tamo.... tamburaši.... ali malo „dimljeni“. Cigani iz Deronja. Dobro.... možda to neko i voli.... ne marim ja.... ali ja.... ne. I naravno, čim su počeli poče i falširanje i to takvo da je i mene bilo po malo sramota što sam uopšte tu. Kumov rođak iz Hrvatske, iz Slavonskog Broda, nije mogao da se načudi. I stalno je govorio „pa vi ne znate šta je prava muzika i pravi tamburaši“. Jeste.... samo ti znaš, mislio sam se. Da te sad odvedem na „Još ovu noć“, „Zorule“, „Debeli lad“, „Stare drugare“ i još brdo dobrih bandi, ne bi ti znao ni kako si stigao ovamo, ali ovako.... ćutiš i trpiš. A pesme.... pa to ne može ni da se zamisli. Raspoznaju se na trenutke samo kod refrena.... jedva. Ja nisam tražio ništa, ali sam ih jednog trenutka pitao.... ko me vukao za jezik.... da li znaju „Vihal Kozak“. Rekoše da ne znaju baš dobro reči, ali da će da se potrude. Odmah sam im skratio trud totalno. „Neka, ’fala.... drugi put ćete“ rekao sam. Sve do tada su za svaku pesmu govorili „kako ne bi znali“ a zvučalo je kao rika lavova pred hranjenje u ZOO-vrtu, a mogu samo da zamislim kako bi zvučalo ovo što „ne znaju baš dobro“. Da je u porcijama bilo bar malo sira trapista da ga stavim u uši pa da se oslobodim muke. Kad su pravili pauzu, svi bi odahnuli, ali kad su hvatali instrumente ja bih uvek prmrmljao što mogu glasnije.... „neka, sedite, odmorite još malo, pa i vi ste ljudi“.... al’ nije vredelo.... umislili su da su bolji zabavljači od celog cirkusa.... što su pomalo i bili. I, eto.... još od onda tražim neku dobru ekipu da odemo u „Još ovu noć“. Rekli su mi da rade petkom i subotom. Naveče, naravno. Jednog uvek imam.... to je moj ortak.... ali.... trebao bi nam još neko. Ne znam jel’ ima koja slobodna dama.... pardoniram ako sam navalentan. Naše žene se ne računaju. Sem u slučaju krajnje nužde. Pa moram i ja malo dušu da odmorim.

Ili rat... ili pakt sa dokonim Srbima

            Kažu odavno ljudi.... „Samo da rata ne bude“... I, gledajući to iz ugla onih koji su to pregrmeli.... u pravu su. Stvarno je najgora stvar koja može da se desi. Doduše, sa vulkanima tipa Pompeje, ili potapanjima tipa Atlantide, hvala Bogu, još nismo imali iskustva, ali ovo za rat stoji. Ali, čovek je proklet. Čim ga nešto prođe on se resetuje, refrešuje i zaboravi. Bolesnik koga ščepaju kardiovaskularni problemi odma’ pobaca svu slaninu iz kuće, šunke podeli prijateljima (ako je i on sam neki prijatelj u duši), isprazni zamrzivač i svečano se zakune; „Nikad više“... Dok ga žiganje u predelu grudi ne prođe i dok ne prestanu svi simptomi. A onda.... „ma jebeš jedno parče šunke.... ništa mi neće od toga biti“. I eto ga časkom na starom putu. Tako i mi.... rat odavno prošao, zaboravile se mobilizacije, zaboravilo se bombardovanje.... jedva da i sliku srušenog mosta Slobode pamtim. Stari i Žeželjov kao da nikada nisu ni postojali. Totalno sam resetovao memoriju pamćenja. I šta se desi.... razmazimo se. Počnu da nam smetaju neke glupe sitnice. Recimo.... šta ja znam.... nemam od čega da živim?! Mo’š misliti?! Pa šta? Ko je u ovoj zemlji umro od gladi i kada je to bilo? Ili recimo.... nemam da platim račune?! Tek to što je glupost i prazna priča. Ako nemaš, ti ih ne plaćaš.... i rešeno. Sem za mobilni.... a i fiksni. Mamicu im njinu mogu da te isključe a da i ne dolaze u avliju pa da se malko porvemo i obračunamo k’o ljudi. Ugase te na daljinu i.... jebi se. Moraš ti njih da moliš da te uključe čak i kada platiš dugovanja. E, za struju i gas je malko teži slučaj.... namestim se na stepenište kuće sa kojeg imam pregled čitavog frontalnog dela ličnog mi placa i.... čekam. Da ga vidim da uđe i da mi isključi nešto. Jedino ako je došao sa celom interventnom brigadom novosadskog SUP. A i onda.... bez naloga nećete, mamicu vam, pa makar puškarali celo jedno popodne. Ako bi se ženine štrikerke našle ovde imao bih i taoce. One bi išle ispred mene a ja u polučučećem iza njih. Pa vi opalite ako smete?! Ustala bi i sva udruženja štrikerki, pletilja, hekleruša.... one imaju i Heklere.... tkalja, izrađivača sitnog nakita i ko zna ko sve još u moju odbranu. A svi su oni nevladine organizacije. Pa nek onda oni gledaju šta će i u kak’o su osinje gnezdo dirnuli.

            Ali sve vam to pričam da bih vam pokazao koliko smo se razmazili. Kada su padale bombe a za neke i „cvetale tikve“ nisu nam padale na pamet tako trivijalne sitnice kao to što sam naveo u gornjem pasusu (ako se ovo uopšte može nazvati pasus). Naravno da nisu kad golom guzicom sediš na protivtenkovskoj mini.... onda ne smeš da pomisliš ni da prdneš. To nama treba. Akcija, i to stalna. I zato sve češće govorim da je onaj Slobodan Milošević bio jedan sasvim simpatičan i praktičan čovek.... ili dečko.... jebem li ga. S njim smo uvek imali s nečim da se igramo. Srbina, robijaša i vojnika moraš nečim zaposliti jer čim su dokoni odma’ nešto zajebu. Nešto počnu da kenjaju, prenamažu se, traže potpuno nerealne stvari, hoće da materijalizuju snove a sanjaju kao deca i ko zna šta još.... mislim na Srbe, a ne i na robijaše i vojnike. Hoće Srbin, ili neki drugi građanin Srbije - ako se tako izražava, da živi normalno?! I stalno to ponavljaju dok u krdima idu ulicama, obično Beograda, što je bolje, jer su u poslednje vreme počeli i ovde po Novom Sadu da hodaju k’o zombiji. Ne znaš na koju stranu da kreneš da ne naletiš na njih kolima. O jebala vas šetnja. I šta im je normalan život koji traže?! Šta hoće? Platu? Pa većinom imaju platu.... 20 do 30 hiljada dinara. Neki imaju više i od 40 hiljada. Pa.... šta tu fali? Ako dvoje ljudi radi ima taman da se plate ovi troškovi državi i to i oni za koje se seče i oni za koje se ne seče instalacija. A to znači da je dosta. Mada.... bude tu i više, samo.... navikli da kukaju.

            Ne može se s državom zajebavati ljudi moji. Eto.... zajebavali su se mnogi i sad ovaj mali dečkić - ministrić uvodi poreze na plate, nekretnine, kola.... kasnije će i na prozore, vrata, biciklove.... Ili, recimo, na Vijagru i sve te ostale stimulanse. Pa ja bih to oporezovao 500%. ’Oćeš da jebeš a ne možeš? E pa, onda plati pa delji. A svako voli to da radi i ne verujem da bi nešto opala prodaja. I onaj ko ne voli da radi, voli da se kurči.... tak’i smo. Zato ja i govorim ovoj mojoj.... nemoj da ovi previše kenjaju sad dok još možemo tu Vijagru u Kamagru nekako i da kupimo. Posle kad dečkić – ministrić što liči na Hesbolahovog teroristu zategne cenu, nećemo imati ni za jednom godišnje. Doduše za više i nemamo priliku jer imamo toliko dece, baba i deda da u ovoj kući to možeš da radiš samo ako naviješ sat na 4 ujutro.... a i tada je pitanje da li ćeš ostati neprimećen. A nismo baš nešto razvili seksualno vaspitanje kod dece. Naprotiv.... kada spomenemo da bi mogli negde da odlepršaju na dan-dva, ’oće da umru od smeha i gledaju na nas kao da imamo oko osamdeset.... a sem toga ne volim kada mi sat zvoni.... dekoncentriše me sasvim i onda.... jebiga.... džaba i hemija. Ne pomaže ni cela apoteka. E zato ja i kažem da smo razmaženi.... sami sebi skačemo u stomak. Umesto da uživamo u ovom što imamo, a imamo svašta (u uživanje se ne ubraja seks sa rođenom ženom iako znamo da nam ona i nije rod pa ne znam zašto je onda uopšte zovemo „rođena“) mi stalno nešto rovarimo k’o krtice. A kad roveći izađemo na površinu, samo na sekundu da udahnemo vazduh, sačeka nas neka mačka (državna i dokona, naravno) i - ćap.... ode ti. Zato je bolje ćutati i plivati u žabokrečini. Ako malo zafali vazduha udahneš kroz trsku.... k’o američki komandosi u Vijetnamu.... i nastaviš dalje. Kakva kriza, kakva nemaština, kakve male plate.... to izmišljaju ovi iz opozicije.... ili ovi iz pozicije.... uvek mešem te dve stvari. Dobro je nama. U blizini nema nigde ni jednog vulkana, šanse za novo Panonsko more su nikakve a rat smo valjda skinuli s.... Bar mislim da jesmo. Pa dobro.... i ako zagruva.... navikli smo. A i prestaće da se bune ovi namćori koji bi da „žive normalno“. Ne mogu više da ih slušam.