Kada mi je čovek koji je ležao na haubi Daevua rekao da ga „maljo bolji gljava“ već mi je laknulo. Jebote.. živ je. Čak je dosta priseban... mislio sam. U stvari... on izgleda odlično. A onda mi je pogled ponovo pao na noge... odnosno stopala. Bila su savim u prednjoj masci i hladnjaku kola. Nema druge... moram da pokušam da ga oslobodim, pa šta bude. Kada sam se sagnuo i počeo polako da vučem noge napolje čovek je samo blago jauknuo... ništa strašno. Ubrzo sam shvatio i zašto. Ni noge mu nisu bile povređene?! Još malo je sedeo na haubi da bi se koji minut kasnije spustio na sopstvene noge i sa nepoverenjem prema samom sebi i svemu što se tako brzo desilo počeo da trese nogama. Kao da mu je upao kamenčić u cipelu. Bolje rečeno - u obe cipele... dok se naslonjen držao za mene. Samo pet minuta nakon karambola mogao je da trči polumaraton... zakleo bih se. Nije mu ništa?! Čovek ga je s Daevuom bez kočenja otpozadi raspizdio sa bar 80 na sat, gde ga je štitito samo zadnji točak trokolice koji je jak koliko i par stabljika slame a njemu nije ništa?! Sem što ga „maljo bolji gljava“. Ma kakva glava, mislio sam, ja sam već hteo da tražim neki veći najlon džak da mogu da ga skupim, i iz rinfuze nekako objedinim na jednu gomilu a njemu nije ništa?! Neverovatno. Tada sam shvatio. Nikada ih nećemo pobediti. Nikada. Em se množe kao zečevi, em su žilavi kao gibnjevi na Fapu trinaestici. Kao Terminator 3. Dodouše, tada još bombardovanja nije bilo ni u najavi ali se na Kosovu pržilo poprilično, pa mi je to prvo palo na pamet. Mada... čovek, u stvari nije ni bio s Kosova... brzo mi je rekao da je iz Tetova... ali... zar postoji bitna razlika? Eto... to se zove brza promena raspoloženja u napetoj situaciji. Prvo se uplašiš, pa ohrabriš, pa obraduješ... i na kraju se skenjaš... iako se cela stvar dobro završila.
Tada smo svi, nekako u isto vreme, shvatili da čovek iz Daevua sedi, ne miče se i mirno posmatra šta se događa. Kao da je slučajni prolaznik... Pa i prolaznik bi pritrčao da vidi šta se desilo, a ovaj... Došao sam do vozačkih vrata Daevua, otvorio ih i pitao; „Prijatelju, jesi dobro?“. Glasom koji je još od prvog otvaranja usta govorio o apsolutnoj alkoholisanosti od bar 5 promila krvi u alkoholu odgovorio je; „Ne.... da... dobro sam... samo čekam da dođe policija“. Taj odgovor je, čini mi se, trajao bar pola minuta. Oduzet čovek totalno. Nesposoban za bilo šta što je ljudsko. Video sam da taj neće skoro izaći iz kola i zatvorio vrata. Ali istog sekunda stigao je prvi auto policije sa dva policajca. Gužva koja se stvorila je već bila ogromna jer u pitanju je jedna od najprometnijih raskrsnica u gradu. Verovatno zato, ubrzo stiže još nekoliko kola policije. Panduri izlaze napolje i veći deo njih pokušava da, regulišući saobraćaj, bar malo napravi reda. Jedan prilazi meni i pita da li sam vozio neka od oštećenih kola, kao i ko je sve učesnik u nezgodi. Brzo shvata sve i preko radio stanice zove još pandura. Mislim se... „šta će ti još pandura, ionako je dovoljna gužva?“... „samo nam još vi sa vašim organizacionim sposobnostima falite.“ Ali, ovaj nije bio ni malo glup. Primetio je da se uz ivicu bulevara već skupila grupa sunarodnika povređenog čoveka sa trokolice. Oni su tih godina, i inače , stajali kod starog katastra u Jevrejskoj ulici, što je svega stotinak metara dalje i tu, sa svojim trokolicama, čekali da li će ubosti neki posao. Vrlo brzo, počeli su otvoreno i na glas da negoduju... „Šta... sad nećete ništa ovome što je udario koljima... zato što je Aljbanac najeb'o, jel da... Uvek tako... Zašto?... Jel' mi nismo ljudi?... Neka izađe taj iz besna kolja... Da, neka izađe da ga vidimo...“ E, sada već ni meni nije bilo svejedno. Bilo ih je dosta... bar petnaestak... I još uvek su bili brojniji od pandura.
Baš kada su okuraženi sopstvenim pokličima svi ti ljudi polako počeli da silaze na kolovoz, ka nama, levom trakom, u suprotnom pravcu, stižu dve marice sa još sedam ili osam pandura ali opremljnih kao za Kosovski boj... Kacige, viziri, panciri, dugački pendreci... Odmah je bilo lakše... sve se nekako stišalo. Jedino je neka baba vukla jednog saobraćajnog policajca za rukav i stalno govorila; „Ja sam sve videla“.... „Znam sve kako je bilo“. Saobraćajac je uzeo blok i olovku u ruke i rekao; „Recite gospođo, šta se dogodilo?“... A ona je nastavila; „Ovaj sa žutim Jugom je došao u rikverAc skrooooz od mosta Slobode i sve ih udario i nabio ovde!“ Saobraćajac je u neverici raširio zenice i rekao; „Molim?“. „Pa kažem ti, ovaj sa žutim Jugom je došao u rikverac tamo skroz od mosta i sve ih udario!“ Pandur se prvo okrenuo prema meni, začuđeno trepćući očima, dok sam ja samo slegao ramenima, a onda se okrenuo prema babi i rekao... „Hvala gospođo, ako vaše svedočenje bude potrebno, zvaćemo Vas“ i time dao meni do znanja da je shvatio da je baba pala ne sa Marsa nego sa tada još priznate planete Pluton. Ali nije vredelo. Baba ga je uz istu rečenicu cimala za rukav još par minuta. Verovatno ne bi nikada ni stala da se pandur namrgođeno nije okrenuo pema njoj i dreknuo; „Idi bre baba u pičku materinu! Ovde imam sranje do nosa, pola grada je blokirano, ne znam gde mi je glava i ako momentalno ne nestaneš mlatnuću te pendrekom u glavu pa se posle žali kurcu kuzmanu, ako hoćeš!“ Izgleda da je ovo bio jedini lek za nju jer je nakon toga nestala u onoj gužvi kao magla na suncu. Jadnica. Ko zna šta je bilo u njenoj glavi. U svakom slučaju situacija se smirila iako su prijatelji povređenog, koji i nije bio povređen, još uvek, ali veoma tiho, negodovali. Džabe, niko ih više nije slušao. Mene su pozvali u policijski auto u kome je već bio saobraćajac koji je prvi stigao na lice mesta i, za divno čudo, vozač Daevua koji je sedeo na suvozačkom mestu. Ne znam da li su ga vukli ili se teleportovao dotle ali bio je u policijskim kolima. Ja sam seo na zadnje sedište. Saobraćajac me pitao da li hoću da duvam. „Nema problema“ rekao sam, i naduvao dreger na celih 0.00... po običaju. Ali, problem nisam bio ja... problem je bio tip iz Daevua. Govorio je nepovezano jednu te istu mantru... „Zovi Savu i kaži da je Zečević sa tobom u kolima“.
Ja sam znao šta je „Sava“... Sava je centrala policije u kojoj se nalazi baza podataka... bar je tada bila. Mada... baza podataka onda i sada... kao dupe i oko. Ali, očito je bilo da čovek poznaje nekog ko je „visokopozicioniran“ ili u policiji ili u državi. Par sekundi kasnije je u mantru dodao i da je direktor nekog „... Investa“ ili tako nešto. Iako sam bio dovoljno smiren ipak nisam uspeo da zapamtim. Ali jedno je sigurno... čovek je odbijao da duva. Stariji od mene... možda desetak godina... skockan... odelo, mašna, tašna... ali smrdeo je na cugu kao rakijski kotao. Neće i neće. Skupilo se već dosta pandura. Pokrajinski SUP je dosta blizu i primećujem i neke uniforme sa dosta čvaraka na reverima. Vrzmaju se dosta nervozno stalno govoreći nešto u njihove „ćurkice“. Sad već ne znam da li je ovaj Zečević stvarno neki važan lik ili je u pitanju to što je blokiran ceo Bulevar 23. oktobra, Futoška i Jevrejska ulica pa je nastao popriličan kolaps. Iz gužve izranja moj ortak koji je došao da vidi šta se događa. Kaže mi da delova nameštaja ima skoro do sledećeg semafora. Pita me za ženu... „Ma nije joj ništa“ kažem, mada... počinjem da razmišljam da je u šestom mesecu trudnoće i krećem ipak da još jednom proverim. A ona... mrtva-'ladna stoji naslonjena na Juga koga je neko od pandura sklonio malo u stranu i čeka. Kaže... „Pa gde si... 'oćemo li već ići odavde, jebote? Stojim ovde k'o bandera... niko me ne ferma ni 2 posto“. Eh... šta ti je žensko. Pored svih sranja u saobraćaju, kao i pokušaja upada šiptarske irendetističke grupe na našu teritoriju, koja je krajnjom požrtvovanošću i hrabrom akcijom policije uspešno odbranjena, ona bi još da je neko zabavlja? Rekao sam... „Pa jel' da pitam pandure da ti odigraju nešto iz repertoara „Krejzi horsa“? Stoj tu i ne mrdaj... idem da završim izjavu i idemo odavde... ako je ovo jadniče od Juga uopšte sposobno da se samo kreće?“. Cokcući ustima reče; „Sposobno je... probala sam... ide, ali jedva. Zadnja svetla su polupana a i nabijen nam je lim na točkove. U stvari, uništen nam je ceo zadnji kraj“. „Ma dovući ćemo se do kuće nekako“. I dovukli smo se. S tim što smo pre toga ipak otišli kod ortaka na kafu, gde smo i krenuli pre nego što nas je snašlo svo to sranje. Auto jeste slupan, ali... obećanje je obećanje. Otišao sam ponovo do onog jadnika i njegovih drugara koji su se sada savim utišali. Kukali su mi da su niko i ništa, da ih svi izbegavaju i da ih niko ne posmatra kao ljude... što i nije bilo daleko od istine. Dosta otupelo i već odsutno i umorno, procedio sam... „Ma džaba priča ljudi... 'ajmo odavde... gotovo je“.
