Zaustavljeno desničarenje svud po Srbiji

             Dobismo preporuku da dobijemo status kandidata za pridruživanje EU! Uf, pade mi kamen sa srca. Već dugo me to proganja. Nametnulo se kao neizostavna tema sa svima: komšijama, prijateljima, poznanicima, komintentima na terenu, slučajnim prolaznicima, pumpadžijama što sve duže i traljavije sipaju gorivo, kevom i ćaletom (ćaletom posebno jer u potpunosti vlada materijom i direktno je zainteresovan za EU integracije), tastom (jer taštu nemam), ženom (jer još nemam šval... ljubavnicu) s kojom sam sam ovih dana često do dugo u noć raspredao šta će biti s nama ako ne dobijemo preporuku!? Oboje smo se složili da to ne možemo ni da zamislimo, jer bi to imalo nesagledive posledice po Srbiju. I još smo se složili (ja, a ona je morala da se složi) da je ova kanditura (pardon – preporuka) izostala, život u Srbiji bi zbog ogromnog nezadovoljstva gradjana bio potpuno paralizovan.

            Srećom, Vlada na čelu sa Mirkom Marjanovićem...pardon Cvetkovićem (uvek se tu sje...), je vredno radeći izvojevala još jednu pobedu i polako ali sigurno našu zemlju podigla za još jedan stepenik bliže ravnopravnom članstvu u EU, koje je, sada se to očito vidi, na samo nekoliko koraka od nas. A koliko nam je stepenika još ostalo? Zahvaljujući vizionarskim potezima Predsednika Vlade Mirka Cvetkovića, skoro svim članovima kabineta (neki su bili u banji), a posebno zahvaljujući Predsedniku Srbije, moglo bi se slobodno reći - nijedan.

U pitanju su neke birokratske formalnosti oko priznanja Kosova i Zakona o restituciji koji je, kako mu samo ime kaže, već restituisan u Skupštini nekoliko puta, ali će vrlo brzo uz male izmene po kome će svo zemljište koje je nekada posedovala omražena porodica Dunđerski pripasti Šandoru Kepiru ,odnosno, zbog njegove iznenadne smrti, njegovim zakonitim naslednicima. Šanjika, kako su ga zvali njegovi prijatelji, veliki humanista i filantrop iz 40-tih godina prošlog veka, koji je, iako pripadnik mađarskih okupacionih snaga (mobilisan u specijalnu jedinicu mađarske vojske“Strelasti Krstovi“), rizikujući sopstveni život, kao i živote drugih pripadnika njegove jedinice spasao mnoge srpske i jevrejske živote u toku racije 1942. koju su izazvali pobunjeni Srbi iz Centra grada i Podbare (ti sa Podbare su uvek bili problematični), zato što mađarski vojnici nisu očistili sneg na trotarima pa se na Svetosavskom balu pojavio mali broj zvanica, a posebno zbog velikog broja pogibeljnih „toca“ koje su napravila deca upravo tih pobunjenih Srba, verovatno nagovorena od strane roditelja. Za njih su i posleratne demokratske vlasti utvrdile da su bile glavne kolovođe besmislene pobune od koje je stradao veliki broj nedužnih pripadnika mađarske vojske, ali i neznatan broj Srba i Jevreja.

I onda su, kao i sada, desničarske organizacije („Toca 1942“, „Dunavske Dveri ’42“) bili prepreka evropskim integracijama slobodne i slobodarske Vojvodine. Jer upravo tada su i udareni temelji današnjim evropskim integracijama. Već tada je skoro cela Evropa bila jedna država, bez granica. Jedina opasnost za tadašnju Ujedinjenu Evropu, koju su branili upravo pripadnici prijateljske mađarske vojske u Vojvodini je bila nekadašnja carska, a tada komunistička neman – Rusija, koja je zbog lakšeg vrbovanja desničarskih organizacija promenila ime u Sovjetski Savez. Upravo ovaj „savez“ je do kraja 1945. uspeo u svojim zločinačkim namerama i raskomadao prvu Ujedinjenu Evropu. Ali kao što se ptica FeLix podiže iz pepela, tako se i nova Ujedinjena Evropa podigla, vraćajući dostojanstvo ne samo pripadnicima madjarske vojske, nego i drugim vojnicima stare EU i svim drugim dobronamernim ljudima željnim mirnog i normalnog suživota u zajedničkoj, civilizovanoj, modernoj i svima dostupnoj novoj EU.

Ne možemo a da ne napomenemo da su baš ovi nepravedno obespravljeni mađarski vojnici, a posebno vojnici iz jedinice „Strelasti Krstovi“ ili nekih drugih jedinica tadašnje EU bili idejni temelj mnogih velikih humanitarnih akcija koje su posle toga pokretane širom sveta  kao što su Severna Koreja, Vijetnam, Laos, Kambodža, Nikaragva, Panama, Srbija, Avganistan, Irak koji je spašen humanitarne katastrofe u nekoliko navrata a koji je sada konačno dočekao da postane jedna uređena i demokratska zemlja i Libija za čiju se slobodu i konačno oslobođenje humanitarne snage upravo ovih dana bore.

I upravo zato ni jedna desničarska organizacija u Srbiji neće sprečiti skupštinu Srbije da usvoji zakon, koji je greškom zapisničara pogrešno protumačen, a koji će najzad nakon 60 godina vratiti svu otetu zemlju svim a ne samo mađarskim vojnicima prve EU (1939-1945). Zemlju koju su prigrabili mnogi velikosrpski veleposednici nakon II svetskog rata i na taj način dugi niz godina sprečavali širenje nove i obnovljene EU na slobodarsku Vojvodinu. (O nasilnom prisajedinjenju Vojvodine Srbiji koju je u svom zločinačkom umu osmislila krvava kraljevska porodica Karađorđevića ću napisati jedan lep, poseban i interesantan post.)

U svakom slučaju do ispravke Zakona o restituciji će doći vrlo brzo, pravda će biti zadovoljena, a Vojvodina (nažalost sa Srbijom, ali srećom bez Kosova) ponovo na putu ka novoj, u potpunosti rekonstruisanoj EU.

Ovo je još jedna pobeda demokratskih i progresivnih snaga Vlade RS, Mirka Cvetkovića i svakako najviše predsednika Borisa Tadića. Siguran sam da će nas još dugo voditi, a vrlo brzo dovesti do najvažnijeg cilja – EU, uz poštovanje svih prava svih manjinski i većinskih vojski koje su ovde izvršavale svoje časne i humanitarne misije. 

Željno iščekujemo (svi u kući) da ispravljeni zakon o restituciji bude što pre usvojen, da operemo noge i legnemo mirno da spavamo.