Jadranska magistrala - 1.deo

             Leto je sad već davno prošlo, a ja sam se setio nekih detalja iz letnje kuhinje. Razmišljao sam da li ja ustvari imam avanturističkog duha, ili samo ponekad volim da me poprska sopstveni urin (ono iz priče o pišanju i vetru) ili ustvari oupšte ni ne razmišljam srazmerno svojim godinama već više srazmerno idealističkom poimanju jednog srednjoškolca (u prvom srednje)!?

            Početkom leta odvezao sam sina (junačina – 12 mu punijeh ljeta) kod komšije na brod gde već drugu godinu letuje, plovi, obilazi ostrvca, vozi skutere, vuku ga gliserom, roni i radi sve ono što smo svi mi u njegovom dobu radili?! I nikada nisam shvatao one što su sa gomilom klipana, svojih vršnjaka išli na kampovanja, negde recimo u Zaostrog, Vodice, Makarsku ili Pulu, gde su dane provodili spavajući (pola u šatoru, a pola napolju) do tri popodne uz gmizanje kojekakvih insekata po sebi ili grickanjem nekog busenčića trave koji se slučajno zatekao u blizini njihovih usta, a noći opet provodeći znojeći se po diskotekama (često bez protivpožarnih aparata, sigurnosnih izlaza i ostalih zaštitnih sredstava), prečesto (stalno) pijući više od 3 dcl prošeka što je bilo dovoljno za stanje potpune obamrlosti i gubitka pamćenja ili nekog drugog jeftinog i bednog pića kao što je „Badelov“ konjak ili „Vekija“ čiji je uticaj takođe bio poguban po njihove mlade organizme. A tek hrana?! Užas! Paštete, mesni naresci i „Ham“ konzerve iz samoposluge (naziv je valjda tako i nastao – uđeš, poslužiš se i izađeš a da te niko ništa ne pita), odvratni paradajz i paprika iz šatora nekih Švaburdi što su po ceo dan bili na plaži (šta li su tamo stalno radili – jeb... li ga ako znam!?), hleb iz neke druge lokacije za samoposluživanje, a voće se ionako nije ni jelo do pre 10-tak godina (a i tada se počelo zbog „stolice“). I šta je na takvom zajedničkom letovanju s drugarima bilo interesantno, nikada neću shvatiti!?

            Zato sam svog naslednika odveo na (komšijin, ne moj) brod da letuje (o komšijinom trošku) kako i priliči „mladiću“ tih godina, uz bar elementarne uslove za iole malo zabave. Komšijin „čamac“ (dugačak 23m, a za širinu i „debljinu“ nisam ni pitao) bio je vezan u Sukošanu kod Zadra. Pošto sam proveo jedan dan i prespavao „tešku“ noć gurajući se u čamcu sa gomilom dece, koju sam ja i dovezao, reših da ih ostavim da se „zlopate“ na toj deregliji i navratim da vidim jel’ se neka fasada u Zadru promenila od 1990.-te!?

           Od Sukošana do Zadra starom Jadranskom Magistralom – nekih 15-tak km. K’o nekad. Samo kratko. A fasade se i nisu baš promenile.. Promenili su se nazivi ulica (totalno) jer sad više ne počinju sa „Narodne“ (revoluc.) ili „Narodnog“ (heroja...), već više dominiraju imena raznih Doktora od kojih sam zapamtio Franju ali i više Anti. U jednoj „butigi“ kupio sam i mornarsku majicu (moram priznati solidnog kvaliteta). Na pitanje trgovkinje „Odakle sam“, posle kraćeg razmišljanja, hrabro sam odgovorio – iz Novog Sada. „Eh“ reče, „Nedostajete nam vi iz Srbije“ (verovatno nemaju više koga da bacaju u more, jer bacati Čehe ili Poljake sigurno i nije neka fora). Ljubazno me pitala da li da mi stavi izvezen grb „Zadar“ ili „Croatia“ na majicu. „Neka, nemojte se mučiti“ – rekoh, razmišljajući - izvučeš se iz Zadra bez kupanja u odelu i onda te kod kuće na keju bace u Dunav zbog “Provokativnih i nedobronamernih natpisa“ ili ti uz „Croatia“ sprejom na majici dopišu i neke aluzije na pomenutu susednu državu. 

Starija ćerka koja je takođe išla sa mnom da vidimo komšijinu „ladću“ i koja me davila da kupimo magnet „Zadar“ za frižider (ok -to je manje transparentno jer se gubi u gomili drugih magneta, pa je i opasnost od negativne reakcije publike manja) nije primetila moju blagu uznemirenost i (možda nepotrebnu) brigu za jedno vozilo sa „NS“ tablicama koje smo ostavili na parkingu na ulazu u zadarski stari grad. Uostalom ona baš i ne razlikuje tablice. Ali ja sam znao da neko razlikuje. Srećom nove srpske table koje izgledaju kao štit Zmaja od Noćaja nikome nisu zapele za oko dovoljno da taj neko „zapne“ ključevima po haubi mog „ljubimca“ (što bi rek’o Mirko Alvirović na SAT-u). A i veče se bližilo i ja sam „nevoljno“ morao da zapalim – pravac New Now prosečnom brzinom......što većom.

Put do kuće rutinski. Sem što me ćerka k’o poslednjeg pubertetliju ložila da (negde izmedju Nove Gradiške i Slavonskog Broda) „napržimo“ naše osobno vozilo (u Rimu si Rimljanin) kol’ko god može, da bi ona taj trenutak ovekovečila svojim novim fotoaparatom (za koji sam se isto iskezio....)! Mislite da je uspela?! Jeste! Ali iskusni vuk je izbegao sve neprijateljske radar - presretače.

Naša starija ćerka je slično kao i sin ispred sebe imala dosadno i sumorno leto. Kući smo žurili jer je ona vrlo brzo trebala sa našim prijateljima da ide u Grčku gde su iznajmili kuću na dve nedelje, a malo kasnije sa drugim prijateljima u njihovu kuću u Crnoj Gori na tri nedelje. Jedva smo je nagovorili. Moglo bi se reći da smo iskoristili sva sredstva prinude i ucenjivanja da bi je primorali da ode na sva ta glupa i dosadna putovanja. Pristala je. Jadno dete. Šta će nije imala kud. 

Najmlađu ćerku, nažalost, niko nigde nije odveo. Probao sam sa komšijama koji imaju ćerku njenih godina – nisu se baš isprsili. Probao sam sa još nekim prijateljima koji imanju po neku nekretninu u priobalnim predelima – ništa. Ma svet se iskvario skroz! I onda smo morali da je vodimo žena i ja sa nama u zakupljeni skromni apartmančić u Risnu gde odlazimo već 5 godina. Samo do sada smo odlazili (i vraćali se – Bogu fala) sa svim decama, a sada samo sa najmlađim (cca 8 god.).

Apartmančić solidan, ali ništa posebno. Najveća stvar – kuća u kojoj je ima svoj izlaz na more. Svoju „pontu“ kako oni kažu. Dvorište koje ide do mora koristiš kao svoje. Na raspolaganju su ti ležaljke, suncobrani, terasa tik uz obalu, roštilj. Domaćini fini ljudi sa kojima smo već prijatelji. Imaju petoro dece. Dve ćerke i tri sina. Ovi najmlađi (sinovi) su otprilike kao naši stariji i lepo se druže. Ali ove godine smo se pojavili u veoma suženom sastavu i to ih je razočaralo. Čekali su ih da kao i ranijih godina zajedno cunjaju negde po Risnu, idu da rone školjke, skaču na doku za treninge lokalnog vaterpolo kluba, popodne idu na sladoled, a uveče do centra (kol’ki god da je) i video kluba. Ali društvo iz Novog Sada je izneverilo crnogorsku braću (to je jedinstven primer, nezabeležen do sad)! 

Ali ja sam znao da me ipak još nešto čeka. Prošlo je već dosta vremena oda kada su se „pomorci“ otisnuli iz zadarske luke i očekivao sam poziv i novi put u Zadar. Da „preuzmem“ mog mlađanog mornara i verovatno komšijinog sina, jer od tatinog (i svog) broda na kome je stalno već mu je muka, pa je rešio da izađe malo na kopno i to đe drugo no u Crnu Goru jadan. A to znači opet na put. Trebalo je sa krajnjeg juga Jadrana otići do Zadra. Ponovo starom dobrom Jadranskom magistralom. K’o nekada davno. O tome u novom postu. Znam da ga iščekujete k’o mi nekada novu „Stripoteku“ jer tek u drugom delu je ono zbog čega sam uopšte i pisao ovaj post, ali i ja imam dušu. Polako. Biće.