Da li je crk'o Roken'rol?!

Peva brate....svaka joj čast!

            U jednom od ranijih postova spomenuo sam da mi je starija ćerka išla na koncert neke „Ine“- mega zvezde iz susedne Rumunije. I šta ja uradim? Ne budem lenj, „zaronim“ malo u internet, da vidim može li se išta naći od mlađahne Rumunke. Može! Vidim rođena davne 1986. (kada sam ja znao između 500 i 1.000 pesama napamet), a karijeru započela „još“ 2008. „velikim“ hitom „Hot“. Hrabro pustim noviji hit (2009.) „Amejzing“ - jednom. Pa onda još jednom, pa još jednom i onda vidim – ne vredi da puštam više jer mi se mišljenje ne menja kol’ko god da puštam. Stalno isto. U pozadini neki komjuter ubitačno (za uši) ali vrlo „oštro“ drži celu stvar „na nogama“ dok ona (Ina- u originalu - "Inna") fantastičnim vokalnim mogućnostima na maternjem (engleskom) ruši sve pred sobom odličnom melodijom i još boljim aranžmanom. I taman kad sam se zaneo sasvim, preseče me žen(ic)a svojim goropadnim glasom: „Šta ti je bre čoveče? Jesi poludeo? Ubi me s tim! Gde si to iskop’o, majke ti? Šta je to uopšte?“ Kakva salva pitanja! Šta ti je žena! Da sam joj rekao da to radim u naučne svrhe ispitujući da li je način mučenja kojim su Japanci mučili do izluđivanja ljude puštajući im svake sekunde kap vode na čelo sve dok im kapi ne bi prosekle kožu a „pacijent“ već počeo da zvižduće „Most na reci Kvaj“  pokazujući da je skroz „otišao“ i da od njega neće izvući ni reč - jer sve što je ikada u životu znao - više ne zna, ili možda za redom puštati Inine „hitove“ sledećim redosledom: „Hot“, „Deža vi(u)“, „Amejzing“ i na kraju „10 minuts“ i tako u krug dok i ovaj skroz ne otpadne i počne i on da zviždi, samo ne „Most na reci Kvaj“ nego „Aj’m singing in d rejn“ (što je za mene isto)! I šta se desilo? Još jedan naučni eksperiment je propao zbog žene koja nije imala živaca (a jel’ neka ima) da sačeka da i ja ne počnem da zviždim „Aj’m singing in d rejn“ i to u aranžmanu koji je Malkom MekDauel izveo u Kjubrikovoj „Paklenoj  pomorandži“ (valjda ne bih baš skroz prošao kao lik koji je on tumačio)!

E moj Kjubriče, Kjubriče!

            Da ponavljam eksperiment - nisam mogao zbog tehničkih mogućnosti (a nisam ni smeo!) i upravo to me omelo da naučno dokažem da je muzika koju slušaju današnji naraštaji daleko ispred onoga što smo mi slušali (pa to je i normalno - muzika napreduje i podmlađuje se a mi starimo)! I osećao sam se poražen i pregažen jer nisam uspeo da održim korak s (bar muzičkim) vremenom. Zato i vas (ne persiram nego govorim u množini) upućujem da odslušate najbolje hitove (kakvi li su ostali?!) već pomenute Rumunke, koja pali i žari po već "izgaženoj" Evropi. Što glasnije slušate - to bolje, jer dobijate na kvalitetu!

Sasvim nepotrebno!

            Ali iako nisam završio eksperiment (što je nesumnjivo nenadoknadiv gubitak za nauku) izvukao sam neke zaključke. Definitivno - današnji muzičari su u velikoj prednosti jer imaju računare koji sigurno komponuju mnogo bolje nego ljudi. O tekstovima da i ne govorim! Kako može čovek da napiše bolji tekst od računara u koji ste ubacili 15.000 (engleskih) reči i on od toga treba kombinatorikom da napravi najbolji redosled. I čovek da bude bolji?! Pa koristili ste Guglov „translejter“. Zar niste primetili kako on fantastično prevede sa engleskog na srpski - svaku reč!  Pa zato su ih ljudi i izmislili (računare) - zar ne? Ne samo da pomognu čoveku nego i da ga stignu i prestignu i onda je sve rešeno. I u muzici! (Čast izuzecima!!) 

Uvek isto piše - pa dokle više?!

            Možemo to pokazati na par primera. Recimo onaj Balašević. On i njegov tekst!! Stalno neki čvarci, kavurma, promincle (nek mi se javi onaj ko zna šta je to - čik da ga vidim - e, a ja znam), džigernjače, hurke (a da to je isto), švargle, pi’tije, beli bubrezi (bezobraznik jedan), podvarak, vino, vino portogizer... i samo ždranje i pijenje! A između plakanje! Kada prevod Ininih pesama uporedite sa ovim jelovnikom iz seoske kafane, shvatite prednost mašine nad čovekom. I šta smo to mi uopšte slušali?!? Iskompleksirane narkomančine opsednute samim sobom koji su lupetali tekst na neku nazovi muziku i to sve tako loše da ovi novi sada nemaju vremena da rade ništa novo nego stalno „prepravljaju“ te stare pesme u  nameri da osvetlaju obraz profesiji i da od njih naprave neke normalne stvari koje ljudsko uvo može da podnese. I onda zadrže iz tih starih stvari po nešto (ako je negde toga i bilo), ali moraju da rade potpuno novu ritam nadgradnju. I to celu. Ali zato kada ih prerade - onda su to stvari forever. Zimzelene! Možete ih puštati u svim prilikama. Posebno pri završetku slavlja (raznih) - da ubrzate proces!

Koji ste vi?!

            Recimo pre neki dan sam kod ćerke (srećom iste) čuo upravo jednu takvu obradu neke pesme – „Forever jang“ od „Alfavila“. Znate li koliko to danas bolje zvuči u izvođenju „Džej Zed“! Ali ni ime pesme nije ostalo isto! Ne! Pa zašto bi oni morali ovim seratorima iz „Alfavila“ da urade sve na gotovo. I zato su potpuno promenili naziv u „Jang forever“. Ma dosta je više šlepanja! Jer kada se saberu sve pesme iz našeg vremena koje su zbog zvukova opasnih po centralni nervni sistem morale biti obrađene i kompjuterski dorađene da bi ih čovek uopšte mogao čuti a da ne jauče, shvatiš da se u to vreme 70-tih i 80-tih nije napravilo ništa nornalno, ništa pevljivo i ništa što bi čovek mog’o da odzviždi ili sam zapevuši dok sedi na šolji (uz tuširanje se ne peva već godinama). 

Naočare, gitara...- sigurno predaje u muzičkoj školi!

A tek kada se setim početka 90-tih!! Doduše njih zaista nikada nećemo zaboraviti i po „muzici“ topova u Vukovaru koje je Dunav donosio čak do Novog Sada i „Štranda“, dok smo mi tupo zurili preko reke u kameničku stranu razmišljajući: „Ako dođu po mene, jel’ da ih oteram u pičku materinu, ili da skupim u svoje šatorsko krilo ono malo vojnih prnja koje sam zadužio posle vojske i krenem jer "otadžbina" zove“! E baš tih godina (i malo kasnije) je bila moda da ovi dramoseri koje smo mi slušali kopiraju sami sebe na koncertima koje su tada popularno (kakva glupa reč) zvali „Anplagd“, a na kojima su oni svoje sopstvene pesme izvodili isključivo na akustičnim instrumentima, a onda posle te snimke objavljivali na posebnim albumima (ne za fotografije, nego su tako tada arhaično zvali CD). I sve to bez ikakve elektronske podrške, PPG klavijatura ili bilo čega sličnog što bi bar malo poboljšalo zvuk onih cvilećih, raštimovanih akustičnih gitara, bubnjeva bez pojačala i uz kreštavi glas nekog  Kleptona, Eni Lenoks, Stinga, Noflera, Kobejna („Nirvana“) i njima sličnim. Da zlo bude veće, videle žabe da se konji pokivaju, pa i ovi naši (tu mislim na celu bivšu Jugoslaviju koja je igrala rok en’rol) počeli da rade isto. Živ nisi mog’o ostati od tih akustičnih zvukova jedno vreme. Em rat, em „Anplagd“ - to kada smo preživeli - sve ćemo!

Davež!

            I zato treba, kako je to davno rekao Vuk Drašković (izuzetno pametan čovek, posebno u poslednjih nekoliko godina), očevi i dede da slušaju ono što današnja mladost Srbije sluša. Jer više je nego očito da bez raznih pomagala (elektronskih - naravno) muzika nema nikakav smisao. Klasičnu muziku nisam ni spominjao jer tek ta gudanja, brundanja, stenjanja, vriska i cika (još kada se udruže sa onim drogerašima), koja mora se priznati ni kod naših roditelja (to su te dede) nije bila opšte-društveno prihvaćena (nisu se dali prevariti ti stari iskusni vuci), definitivno potvrđuje tezu o kojoj i mrsim ceo ovaj tekst - čovek je nevažan u dobroj pesmi. Ona se može stvoriti i u virtuelnom svetu. Uostalom ko kaže da tamo, kao u „Matriksu“, ne postoje drugi mali, ali veliki ljudi za čovečanstvo, koji „komponuju“ ono što se danas može čuti. Meni tako i zvuči. 

Iza ovih brojki i slova je tajna!