Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 03. јун 2012.

Besmrtnost, vera ....

Nedelja na Duhove, leta Gospodnjeg 2012. 

 
Svaki put kada se susretnemo sa mračnom stranom samoga sebe trebali bi da stupimo u borbu s njom, da joj se suprostavimo celim frontom svoga uma. Bar nas tako uče psihijatri, teolozi, psiholozi, sociolozi... Suprostaviti se sotoni koja se polako uvlači u naš otvoren i gostoprimljiv um kao vlaga u kosti, jer vlaga, kada jednom natopi naš skelet, više ničim se ne može izvući i isušiti i ništa nas od njenog pogubnog dejstva ne može spasiti. Pokušavati da skrajnete mračnu stranu samoga sebe kada vas ona već sasvim prekrije je isto što i fenom lečiti kostobolju koju je neki beskućnik zaradio spavajući po gradskim pločnicima. A to opet znači da predstoji borba na život i smrt i sukob interesa nečeg prijemčivog, povodljivog i slabog sa nečim postojanim, nepokolebljivim i čvrstim u sopstvenoj svesti, i to borba sa vrlo neisvesnim krajem. Ali borba koja se mora povesti i večito voditi bez stajanja i bez predaha sve do poslednjeg čovekovog udisaja. Borba koja bi, ako bi se izvojevala, možda doprinela spasenju onoga što nas čini ljudima i po čemu se razlikujemo od drugih vrsta na ovom nebeskom telu na kom smo ponikli - spasenju duše. Duše koja je naš nevidljivi armirano betonski nosač svega onog što možemo da vidimo i dodirnemo jer, na žalost, samo u to materijalno verujemo. Samo u hardver. A to znači samo u ono vidljivo i opipljivo. Nekada hrapavo a nekada glatko, mirišljavo ili glasno, kiselo ili lako, tvrdo ili sjajno, sitno ili tečno, mlako ili ružno. Ono što nam diktira dijalektički materijalizam u koji smo tolike godine verovali i koji nas je sve to vreme vodio.

 
            A ono što se ne vidi? To ne postoji? Toga nema? To se nije desilo? A bol? Da li se bol vidi? Može li se videti bol od koje boli stomak? Ako ne može da se vidi onda to valjda i ne boli. A strah? Da li strah može da se vidi? Ako i njega ne vidimo čega se plašimo? Sreća, žalost, bes, ljubav, tuga, mržnja, zavist. Toga  nema. Ne vidi se. Nema ni gladi, umora, želje, žeđi, pospanosti, brige... misli! Da li postoje misli? Može li neko videti ili opipati naše misli? Kako ih mi vidimo? Kako vidimo sopstvene misli? Kao slike, brojeve, linije, slova? Da li mi upravljamo svojim mislima navodeći ih na stazu kojom bi hteli da one prođu pa nam prolazeći podare znanje, iskustvo, pokret, želju.... ili su one te koje nas vode do vere u njih same i moći koju imaju nad nama i kojoj i ne pokušavamo da se odupremo jer smo se u potpunosti predali njima. Odakle one uopšte dolaze i kako se zadržavaju kod nas a ne kod nekog drugog? Čime ih zaslužujemo ili dobijamo i kako baš nas pronađu u nekom ogromnom vrtlogu misli i ljudi? Čime veliki mislioci, naučnici ili umetnici privuku tu reku misli koja prolaskom kroz njih postane još i oplođena i izlazi kao savršeno čovekovo delo ma u kom obliku bilo? Da li se već našim rođenjem, ili možda još preciznije - začećem, stvora jedan naš mali paralelni svet koji brine o svemu što dolazi ka nama, koji nas vodi, gura, spašava, sapliće, hrabri, vuče, prosvetljava.... i pomoću kojeg mi u stvari doživljavamo i poimamo sve ono što nije biologija našeg uma. Kada on nestane nestajemo i mi, ali da li on ikada nestaje ili samo postaje vidljiv i na drugi način i sa drugog mesta a ne samo iz unutrašnjosti naše glave, grudi, stomaka i svega za čega mi sada mislimo da osećamo i vidimo?


            Mnoge tvrdnje vezane za prosvetljenje ljudskog uma, a samim tim i savršene bistrine misli ma čemu da su okrenute, kao i dostupnost svemu što je bilo koji čovek ikada pomislio, vezane su za nešto što nije fiziologija odnosno neki biohemijski proces koji, po pravilu, mora imati okidač ili pokretačku energiju i prestanak kao posledicu ili nestanka energije ili izumiranja organske materije, nego upravo jedna nevidljiva i nematerijalna sila koja dođe do svakoga od nas, samo je neko vidi i oseti a neko ne. Onaj ko je oseti i krene s njom u sebi onim pravcem kojim ga ona vodi prolazi kroz faze kao kroz nivoe igrice, sve do kraja kada mu se ukazuje prilika da se u potpunosti stopi i sjedini s njom i tako postane deo večnosti koja je svuda oko nas. Ona je nematerijalna isto kao što su nematerijalna najviša dostignuća ljudskog uma a to je sam ljudski um. Od ljudskog uma ništa materijalno nije i ne može biti savršenije. Materijalno ne može, ali da li postoji nešto što jeste savršenije od ljudskog uma ili je on sam sebe stvarao i razvijao da bi na kraju došao do.... savršenstva.... ili bar blizu tome? Kako to znati ako ne znamo šta je potpuno ili apsolutno savršenstvo, a ne znamo jer naš um još uvek ne može ili neće da prihvati da postoji nešto savršenije od njega. I zato verovatno nikada i ne dođe do potpunog sjedinjavanja sa najvećom nevidljivom silom jer se ljudski um uljuljka u sopstvenom savršenstvu i ne stigne da spozna još veća savršenstva iako su mu bila dostupna. Ne stigne ili ne želi. Zaustavi ga pred sam kraj zaslepljenost samim sobom i onim što misli da jeste a ni sam još nije zapravo definisao šta je, pa ni to da li je materijalan ili ne, da li je stvoren takav ili je sam sebe stvarao, da li je besmrtan ili nije.


            Čovekovo telo, to znamo sigurno, nije besmrtno. Da li možda nešto jeste? Ako kažemo da je besmrtna čovekova suština, a ona je ta koja nosi telo a nikako obrnuto, da li smo izašli izvan granica koje su nam određene klasičnom filozofijom i metafizikom? Zar nisu temelji i jednoga i drugoga postavljeni u vreme prvih većih civilizacija? Konkretno - u vreme Stare Grčke, kako su nas učili. Ali ko nas je uopšte i čemu učio? Da li smo ikada u školi ili životu bar malo ozbiljnije dodirnuli duhovni deo čoveka i pokušali da saznamo šta je to u stvari? Da li je to nešto strašno komplikovano i teško shvatljivo običnom čoveku, ili detetu, ili je, naprotiv, upravo to ono što svako dete zna, što mu je preneto rođenjem - kao plivanje, i što će lako prihvatiti jer je dete „tabula raza po kojoj život piše prve redove“? Ali ako već ima ono što mu je preneto onda nije ni „tabula raza“ već naprotiv - biće koje ima otvoreniji, iskreniji i neiskvaren odnos prema svemu duhovnom, za razliku od nas koji se većini slučajeva stidimo da pričamo o svemu što nije materijalno. Zašto se stidimo? Valjda zato što se bojimo da bi potpunim otvaranjem duše i misli ostali goli, bez ičega što bi nas, kao neko odelo, prikrilo od tuđeg ulaska u sopstveni duhovni svet koji je samo naš. Bar tako mislimo. A možda nam je taj stub, taj duhovni svet, isti ili veoma sličan, samo to nismo nikada jedni drugima priznali, niti se ko usudio da to otvoreno pita. Možda nam je taj duhovni svet štit od svega spoljnjeg i sve dok ga ne skinemo osećamo se zaštićenim i ušuškanim skoro kao u majčinom stomaku, koji je za svakog čoveka, ma koliko da je star, ostao najsigurnije mesto na kome je bio i na koje bi se svako rado vratio uvek kada se oseća veoma ranjivim. Prva težnja ka besmrtnosti.

   
            Besmrtnost uma, ideje, duha.... ili.... besmrtnost tela? Za čega se odlučiti i da li imamo mogućnost takvog izbora kada ne znamo sa sigurnošću ni za jedno ni za drugo. Ili mislimo da ne znamo? Jer šta je to što je u stvari sasvim sigurno? Čime i kako se to dokazuje i šta je ljudski um do sada uopšte samom sebi dokazao? Ako nije ništa što je suština čovekovog postojanja, zašto bi se dokazivalo nešto što je veće i važnije od ljudskog uma ako on to ne želi da prihvati. To se prihvati ili ne prihvati, dođe do poimanja nečega ili ne dođe, upije se ili se ne upije, ureže se u um ili se izbriše iz njega. Postavi se pitanje, da li prihvataš nešto savršenije od ljudskog uma ili ne? Ako prihvataš, čemu dokazivanje nečega što si prihvatio, a ako ne prihvataš čemu dokazivanje nečega što svakako nećeš prihvatiti, pa ti dokaz sam po sebi, ne znači ništa jer šta god da dokazuje tebi će biti nedovoljno. Besmrtnost jeste upravo prihvatiti spoznaju da je nešto više i važnije i od nas i od našeg uma a da se to nešto nalazi u svima nama bez naše volje i uticaja. Besmrtnost je i prihvatiti viši ili najviši um kao onaj koji kroz naš um osvetljava njegov stalni razvoj sve dok se kreće ka najvišem umu i teži da se sjedini s njim. Besmrtnost je i uvideti beskrajnu moć tog najvišeg uma i težiti tome da i svoj um, ma koliko da je on sam po sebi slobodan,  povedeš ka tom beskraju. Besmrtnost je prihvatiti taj beskraj kao najveći nematerijalni um univerzuma. Besmrtnost je....  iskreno prihvatiti Boga.   

  

1 коментар:

  1. Анониман12. јун 2012. 16:45

    Sinđo na ćemu si bio kad si ovo pisao daj i meni malo dobra ti hemija.Daj malo krace rećenice jer se negde na pola izgubim pa moram opet izpocetka da bi uhvatio nit koja mi je i ovako promakla.gd

    ОдговориИзбриши