Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 24. јун 2012.

Leto jednog detinjstva.... ili mladosti


            Leto.... pre trideset i više godina, kada nam nije smetala ni vrućina, ni život bez klime, ni nedostatak mobilnih telefona o kojima nismo ništa mogli ni da naslutimo čak ni iz najluđih naučnofantastičnih stripova koje smo uz neke „klasike“ gutali kao fine ušminkane bečke kolače. Leto koje je nosilo neopisivu slobodu i disanje dubokim udisajima sa oba plućna krila.... Leto kada smo mogli leći na travu i naizgled veoma zainteresovano zuriti u nebo sa jednom travkom u ustima koju smo, kao stari Budistički monah šarenu brojanicu, vrteli u prstima do u beskonačnost. Samo su nam se mantre razlikovale. Leto.... da li beše osamdesete ili.... godinu kasnije.... I kada me pitaju deca šta je to što mi je tada napravilo beleg koji stoji sve ove godine.... ja ne znam da im objasnim. Ne znam da im opišem osećaj u..... glavi.... stomaku.... nogama..... grudima.... Ne znam da im opišem šta su sve gledale i videle te oči jednog klinca s periferije.... prave gradske periferije. I bojim se da oni nemaju to što sam ja imao, i da će zato propustiti taj nalepši i najvažniji osećaj beskrajne slobode bez trunke straha od bilo čega koji se pamti ceo život, pa im ga ja sada na neki trapav i neprirodan način na silu uguruvam u živote, nesvestan da na taj način krivim onu liniju koju povlači neko ko je daleko, daleko iznad nas. I mada negde duboko u sebi znam da i oni imaju neka svoja leta, ja jedva savladavam želju u sebi da im kroz priču, kroz pogled, kroz neki poseban osmeh ili grč na licu prenesem.... to neko svoje leto.

 
            Ono leto kada smo kao još uvek dečarci počeli da izbegavamo bazen kod Sajmišta uporno tražeći neke svoje lagune koje bi bile samo naše i u kojima nam neki stariji džiberi nebi diktirali neka od njih samih postavljena pravila. A kad imaš 16 ili 17.... pravila ne podnosiš ma ko da ih postavlja. Tako je odvajkada. A znali smo jedno mesto na Kanalu (DTD), na samoj prevodnici za brodove koje nije bilo baš nešto posebno tajno ali su se na njemu skupljali svi slični nama, pa niko nikome nije smetao u tom „strašno osetljivom životnom dobu“. Na to mesto sam još kao dete dolazio sa ocem. Bila je tu nekada davno prava mala plaža koju je čak nekoliko puta dnevno posećivao jedan za to vreme veoma preduzimljiv mladić koji je u svom satarom Spačeku donosio rashlađeno „Jelen“ pivo za starije a za nas decu.... da li je već tada bilo „Traubisode“ i „Jupi“ sokova.... ili je možda bilo nešto od starijiih produkata tadašnje velike domovine.... ni sam nisam siguran. Ono čega se odlično sećam jeste onaj stari oblik flaše „Jelen“ piva.... kao umanjena staklena flaša kisele vode.... Nisam je video.... pa.... blizu 40 godina. I baš na toj maloj plažici uz samu ogradu brodske prevodnice, u koju je naravno bio zabranjen ulaz, sam i naučio da plivam. Nisam imao više od 5 ili 6 godina.... Učilo se uz stare „ratničke“ metode po kojoj te na sred kanala, koji je na tom mestu  širok stotinak metara, otac baci sa dušeka u vodu i čeka da počneš da gutaš vodu pa te onda vadi na „hlađenje“, i to čini sve dotle dok se ne izboriš sa sopstvenim kočnicama i počneš da plivaš a da to i ne liči na plivanje, ali ti ipak plivaš. Tada su te prastare metode još bile važeće i nisu povlačile sa sobom privođenje roditelja u stanicu (Narodne) Milicije, a još manje neki razgovor sa psihologom.... ili tome slično. Cilj je bio važan, a metoda.... 


            Na tu malu plažicu smo došli i tog leta, s namerom da velike betonske dokove za brodove iskoristimo za skakanje u vodu.... na glavu, na noge, bombu.... sve je bilo dozvoljeno i sve se važilo. I onda odjednom.... setili smo se poziva nekog društva iz razreda koje je živelo u mestu 7 - 8 km od Novog Sada, da naiđemo do njih preko letnjeg raspusta. Uz kanal polako pešaka?! Pa šta ima veze?! Skineš papuče koje inače nosiš kao neobavezni deo garderobe u tim vrelim letnjim danima, i.... piči. Đura, Josip, Siniša.... Bože.... ko li je još bio s nama u toj velikoj avanturi. Avanturi jer, kao u onoj prelepoj Balaševićevoj pesmi, jedan čiča koji je samohodnim šlepom prepunim šljunka upravo kretao uzvodno kanalom sa prevodnice je uz smešak i simpatično odobravanje prihvatio naše „autostoperski“ nameštene prste, oduzeo gas, i dozvolio nam da se popnemo na šlep. Ko zna na čega je to njega podsetilo i prelomilo u njemu krute zakone plovidbe po kojima je to bio teški jeres. Primiti na šlep, pri plovidbi, 3 - 4 klinca, koji su se sami popeli na njega.... Zaista čudesno. Popeti se na šlep je bilo veoma lako jer je bio toliko  natovaren šljunkom da je iz vode virio svega tridesetak santimetara. Malo prekasno smo se setili papuča.... ostale su na „čuvanju“ svima onima koji su ostali na plaži. Setili smo ih se istog trenutka kada smo se popeli na usijani debeli lim šlepa koji je bio toliko vreo da smo prvih 2 ili tri kilometra vožnje proveli u stalnom skakanju i penjanju na šlep jer se na toj „plotni“ nije moglo stajati duže od 15 sekundi. Papuče bi mam baš dobro došle. Na kraju smo se skrasili tako što smo skočili u tovarni prostor.... šljunak je ipak bio podnošljiviji. A onda iz sveg glasa.... „majstore viči kad se približimo Rumenci.... ima dole“!


            Prodorna brodska sirena je najavila naš dolazak u Rumenku. Pozdravili smo se sa starim rečnim vukom i uz još jedno tipično klinačko salutiranje iskrcali se ne baš tako pompeznim skokom u vodu. Teško je opisati iznenađena lica naših školskih.... ko sve tu beše.... Trajković, Miloradov, Simić.... pa.... mnogo je godina prošlo.... a vreme bledi sve slike. Da.... svašta su mogli očekivati, ali da ćemo do Rumenke doći brodskim šlepom.... Šta ćeš.... nismo imali mobilni da se najavimo. A nije bilo teško pretpostaviti gde bi oni mogli biti tog vrelog julskog dana. Period privikavanja na ludačku ekipu u Rumenci je trajao dugih 4 ili 5 minuta i već smo se uključili u sve aktivnosti nove družine. Skakanje sa mosta?!.... Pa problem je samo prvi put, a posle.... kako hoćeš i koliko hoćeš. Našlo se tu i nekih sendviča sa šunkom.... pa to su (bili) dečaci iz domaćinskih kuća.... a ne makar kakvi. Koliko je dugo trajao taj dan.... do u beskonačnost.... kao da smo tamo bili pola raspusta.... sve dok se nije završio, jer tada smo shvatili da nam ni ceo raspust ne bi bio dovoljan. I trebalo je krenuti kući, a šlepovi baš ne voze po redu vožnje pa da sačekamo sledeći u suprotnom smeru. A čak i da je naišao ko zna da li bi na njemu bio onakav laf od kapetana koji nas je dovezao, onakav matori šmeker koji svet vidi pomalo i našim očima. Nije bilo puno izbora.... put pod noge.... uz kanal sve do prevodnice u Novom Sadu. Trajalo je to, nije da nije, ali.... ma bilo je tu toliko dobrog zezanja, dobacivanja pecarošima koji su nam uzvraćali psovkama, kliberenja dostojnog generacije kojoj pripadamo, izguljenih i izudaranih stupala.... sve dok nismo ugledali zgradu „Albusa“. Stigli smo.... do papuča.... A papuče.... Pa iako su bile daleko bolje nego ove što se sada kod Kineza kupuju za dva evra nisu mogle biti predmet razdora u kući kad je primećeno da ih nema! Nikada ovu priču nisam ispričao roditeljima. I pored svega, znao sam za njihov roditeljski strah koji sam u pravoj meri upoznao mnogo kasnije. Ko zna.... možda su i znali? Kako? Pa dugo se u školi posle raspusta pričalo o stoperima pored kanala.... A reči se ne mogu zaustaviti. 



             

1 коментар:

  1. Ma, predivna su to bila vremena. Odmah sam se setila i svog detinjstva.
    Tada nisu bila tako vrela leta, pa klima nije ni trebala. Nisu postojali ni soliteri kao danas, ljudi su stanovali u zgradama sa par spratova, ZIDANE PRAVOM CIGLOM, po nekoliko godina. To je bio posao. A ne ovi kokošinjci po kojima mi stanujemo. U mom stanu ima sigurno mnogo više stepeni nego napolju, jer se i kuva, pa, da nemam klimu, verovatno bih već pandrknula.
    Stopom sam išla tek u gimnaziji, ali sa društvom, a to, naravno keva i ćale nisu znali.
    Strah od života upoznaš tek kada dobiješ svoju decu.
    Lepo si sve to opisao Sindžo, druže! :D

    ОдговориИзбриши