Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 01. јул 2012.

Svirka u Bačkoj Palanci


            Čim osetim da su misli počele da mi krivudaju, ili bolje reći vrludaju, odmah se zabrinem. Nekada dok sam bio mlad (samo se ne sećam kad je to bilo) voleo sam taj osećaj. Ma.... uopšte kad sam bio mlad znao sam da legnem na krevet (ali i travu, tepih, drljaču, tanjiraču....) i zijam ko zna koliko i da mi bude sasvim super. A danas, kada počnem da upadam u tu „rupu“, odmah pomislim kako je to čisto gubljenje vremena i da nije džaba narod smislio onu - vojnika i robijaša treba stalno nečim zaposliti jer čim je malo dokon odmah napravi neko sranje. Zato ja sebi i ne dozvoljavam da se opuštam. To je za mlakonje. Glavu treba zaposliti da rmba, bar se ona od rada neće oznojati. Jedino.... sve manje i manje znam za čega bih je uposlio.... s čim da se zamara.... Sve više mi neka promaja duva kroz uši, pa preko nosa sve do usta. I jedino mi prašina i pepeo od cigarete kretena koji obično vozi ispred mene i trese tu svoju cigaretu kroz prozor upada u nju (glavu). Kakvo gadno vreme za nas matorce u poodmakloj petoj deceniji života ovozemaljskog. Da upisuješ fakultet, pa ako treba još jednom - besmisleno je.... mož’ da ga završiš za jedan semestar.... ako upišeš onaj na brdu. A to znači za osam semestara.... pa.... bar pet fakulteta (neke ćeš odbaciti kao neprimerene svom uzrastu). Znači.... faks otpada! A neki tečaj (da ne kažem kurs)? Recimo iz..... numizmatike. Ma šta će mi.... imam para svakako.... sad.... starih ili novih.... k’o da je to važno. Ili kurs ronjenja? Ma gde da ronim po ovim našim vojvođanskim vodurinama - ne vidi se ni stub od mosta dok ne udariš glavom u njega a kamoli ribe, školjke i ostalo bilje. Onda..... sad baš pre neki dan.... reče mi ova moja.... saputnica.... (žena)
- Što ti ne bi pev’o u horu?
- U kom horu? Kakvom horu?
- Pa.... u horu.... ima horova u gradu kol’ko hoćeš!
- Pa zato ih i ima što su takvi kakvi jesu. Ja i ako sam za hor onda sam više za onaj.... „Perpetum Mobile“, ili tako nekako, ili onaj „Viva Voks“.... tu se proizvode razni zvuci.... ja bih tu recimo mogao da pokrivam onaj deo sa grmljavinom, rikom zveri ili žamorom posetilaca „Guče“ u kasnim večernjim satima. Onada kada su najopušteniji pa im se otme i koji vetar... mislim onaj neprijatan vetar iz unutrašnjosti (ne države nego tela). Ma kakav hor ženska glavo.... I iz onog u osnovnoj školi me, sada pokojna, nastavnica Mara Skendžić izbacila posle treće probe.... ali sam se ja posle samom sebi dokazivao kada smo kao imali neki bend, pa sam ja u njemu bio rezervni vokal. Samo što nikada nije zatrebala zamena. E, to su bila rok vremena i rok svirke.


            Jednom smo tako išli u Bačku Palanku na neku.... dal’ beše gitarijada ili neki nazovi lokalni festival.... Ja jedini imao vozačku dozvolu, smuvao ćaleta da mi da svoju staru Škodaciju i.... krenusmo nas petorica sa sve gitarama, al’ srećom bez bubnjeva (bubnjeve je obezbedio organizator). Čim smo stigli namirisao sam podosta trulu atmosferu po pitanju ljubitelja rok muzike s naglaskom na negativan odnos lokalnog stanovništa prema izgledu izvođača, tj nas. Jedan od mojih drugara je imao streč pantalone od skaja.... bar 5 godina pre nego što ih je onaj Bon Džovi otkrio a koje su bile pripijene uz telo kao da se skroz obučen smočio u kadi.... šteta što ih onda nije patentirao! I dok su oni unosili svoje gitare, ja sam kao nekadašnji pripadnik izviđača koji je zbog svojih sposobnosti jednog leta išao na more upravo sa savezom izviđača u.... neko selo kod Šibenika ali sam zaboravio.... eh da.... Zablaće. Bilo je nezaboravno.... došao sam kući preplanuo k’o Šveđanin.... ali sam zato savladao sve skautske veštine, a posebno opipavanje pulsa lokalnog stanovništva u neurbanim zonama, pa sam to mogao primeniti i na ovoj svirci koja je više ličila na scenu pripreme nabijanja na kolac Abdulaha (Rade Šerbedžija) u „Banović Strahinji“ nego na gitarijadu. Neki svemir mi je unosio nemir (što bi rek’o Bajaga), iako ostali članovi benda ništa nisu osećali. Nešto sam im ja diskretno nabacio pre nastupa, ali me nisu dovoljno ozbiljno shvatili. E zato je stari vuk pred sam naš nastup trknuo po Škodaciju, isparkirao je, dovezao do samog haustora kroz koji se ulazilo u ogromno dvorište za oko 100 gusto zbijenih posetilaca, i ostavio je otključanu i sa kontakt ključem u bravi.... pa ako 50% posetilaca krene da nas „isprati“.... da se ne bi dugo pozdravljali i „kurtoazno“ opraštali... neka ona bude spremna za katapultiranje.... Sad.... jasno je meni bilo da s njom mi njima ne možemo nestati u vidu magle, ali.... sa efektom iznenađenja, tj. dok se oni snađu.... eto nas.... tu negde oko Čelareva. A pošto tada telefonske veze nisu bile mnogo bolje od dimnih signala, teško da su mogli da nam organizuju neku blokadu oko sela koje sam pomenuo a koje nosi ime, pardon - prezime, čuvenog revolucionara druga Zdravka.


            Otegnula se svirka, nikada da završimo. Krajičkom oka pomno pratim dešavanja u odboru za ispraćaj gostiju, za koji sam ja, uzgred budi rečeno, znao i iz ranijih iskustava koje sam stekao obilazeći neka sela u okolini našeg glavnog grada (Pokrajine), pa sam to vozeći ka Palanci izneo kao mogućnost, ali.... niko nije hteo da me sluša. Rekoše mi: „Pa tu su Jana i..... valjda „Kokasion“.... pa biće verovatno i „Vojvođanski bluz bend“ i još neki drugi bendovi....“. E, sad ću da vidim kako će nam svi ti bratski bendovi pomoći da odavde odemo bez nekih većih krvnih podliva skoro crne boje. I dok se naša svirka približavala kraju pratio sam ko je sledeći izvođač, odnosno koliko će im taj neko odvući pažnju sa nas bar na pet minuta, taman da sa golim gitarama uskočimo u Škodavagen i.... gas. Vidim.... kanda će ovi iz „Kokasiona“ da prže posle nas.... možda im i zbrišemo. I upravo tada sam pomislio - šta su oni našli na nama tako problematično što im je pomeralo ganglije.... pa nismo izdajnici Tita i partije.... ili neki napirlitani seratori sa beogradskim akcentom. Ili možda jesmo?! Al’ šta vredi lupati glavu.... skenirao sam njihove tendencije i samo je trebalo da svim ovim mojim svircima to signaliziram na jednostavan ali uočljiv način. A oni.... zaneli se k’o da su Riči Blekmur, Džimi Pejdž i Erik Klepton na gomili pa drve li ga drve.... E Sindžo.... ako sebe i ove prangijaše dovučeš bar do Futoga.... biće mi to kao da sam već opr’o noge i legao da spavam uz referat ćaletu da je putničko vozilo marke „Škoda“, tip „Š 100“ neoštećeno i bezbedno vraćeno u baznu stanicu. Jes’, al daleko je Futog iz Palanke majku mu..... I sve razmišljajući o tome primetio sam da se ka haustoru kroz koji se izlazi formira špalir po pricipu onih na Golom Otoku, samo su tamo bili za doček novog mesa a ovde je sve spremljeno za svečani ispraćaj „nekih pederčina iz Novog Sada što su došli da u Palanci glume rokere“. I taman sam hteo da za savet priupitam jednog ljutog rokera iz nekog drugog benda, ali sam u poslednji čas primetio da se „roknuo“, da je skroz šalala, i da bi njega mogli i kolčevima po glavi udarati on to ne bi primetio. E i ja sam našao crkvu za molitvu....


            Srećom, ili Božijom promisli, baš u tom trenutku desio se lokalni sukob, jer ovi domaćini očito više nisu mogli da dočekaju da mi završimo naše drndanje, pa su u nedostatku događanja zakuvali međusobnu šorku koja je poprimala sve veće razmere. Ufff.... u pravi čas.... k’o stvoreno za nas! Gledao sam kako su u masi vrcali udarci, psovke, kletve i ostali gestovi koji su otkrivali sve fine manire „starosedelaca“ Palanke, mahom ubačenih organizovanim železničkim kompozicijama u toku 1948. na tu teritoriju iz „zapadnih“ delova naše tadašnje domovine, preciznije - „zemljaci“ iz Drvara (tada Titovog, a danas....ko zna), Grahova, Bosanskog Petrovca, Glamoča i ostalih urbanih i uređenih sredina Bosanske i ostalih Krajina. Nakon kratke zbunjenosti koja je nastala prvi sam se trgnuo iz tog polusna i viknuo svojima: „Šta blenete.... Rolov !!!“ Valjda tek tada shvativši ozbiljnost situacije, oni na brzinu pokupiše gitare (kablovi su mahom ostali) i zatutnjaše za mnom ka haustoru koji nas je delio od slobode skoro kao u filmu „Ponoćni ekspres“. Ljubazni domaćini su kasno shvatili ko je iskoristio situaciju, kao i to da se njihova meta koju su meračili celo veče praktično izmigoljila, ali je ipak u prolazu možda pala koja ćuška po glavi (više odozgo.... onako kao decu), ali i poneka noga u dupe.... Ali nismo to veče patili od prevelike gordosti.... Naprotiv! Dok je ekipa prilazila kolima ja sam već sedeo za volanom sa upaljenim motorom, i nogom na kvačilu.... ne pamtim da su se ikada u istoriji četiri momka i tri gitare tako brzo ukrcala u bilo koje prevozno sredstvo. Slika..... kao u filmovima o tridesetim godinama 20.veka i bežanju gangsterske grupe koja je upravo obavila neki „posao“. U retrovizoru vidim razočarane domoroce kako besno mašu stisnutim pesnicama.... Izmače im plen.... a Škoda.... čini mi se da nikada nije bolje išla nego to veče.... kao munja! Ćutali smo i u kolima se sem motora i zujanja guma nije čuo ni najmanji zvuk bar do Čelareva, a onda.... polako je počeo po koji komentar koji sam ja prekidao kratkim i odsečnim: „Ne kenjajte, još nismo stigli kući“.... I onda.... najzad tabla „Futog“.... nismo još kod kuće ali kao da jesmo.... Jebote.... završila se svirka u Bačkoj Palanci....evo i do danas nezaboravljena.... Tu turneju sam zbog poziva za vojsku morao već u startu da prekinem. A da nisam.... ko zna.... možda bih sad pevao kao pomoćni vokal na turnejama Bajage i Instruktora. Ili im bar bio vozač. Ionako su priznali da niko od njih ne vozi.





1 коментар: