Probna vožnja do....

            Gadno je kad ti auto pravi probleme a da ne možeš nikako da uhvatiš šta je uzrok. Menjaš mahaničare, ideš u ovlašćeni servis, sam razmišljaš i ništa. A svaka boljka je kao i kod čoveka - vrlo specifična. Moj zatrza u određenom trenutku i nakon toga ide normalno. S tim, što je taj trenutak baš onda kada kreneš u neko malo rizičnije preticanje i treba ti pravi dobar top koji te izbaci kao đule... a ne da se top upuva zbog lošeg fitilja. Borba sa tim traje još od prve polovine avgusta.... što znači.... tri meseca. E sad, neko je od onih koje bi bolelo uvo za to, ali ja.... ja ne bih bio ja dok to ne nađem.... bez obzira na cenu, količinu živaca i vremena koje treba baciti na savršeno uštimavanje. Malo je perifernih delova na motoru koje nisam zamenio.... da ne nabrajam.... bilo bi dosadno. I ništa! U stvari, svaki put po nešto, ali nikada ono pravo. Načisto ubistveno. Bar za mene.... jer ja znam dan i sat kada je taj auto počeo da mi ubada nož u rebra i da ga vrti levo-desno. Bio je to 8. avgust, oko 2 popodne na putu između Valjeva i Kosjerića. Negde na.... 20-tom kilometru od Valjeva.... blaga desna krivina sa 8% uspona.... s leve strane pogled puca na veliki šljivik (a šta bi drugo kod Valjeva), a desno.... strma udolina. Osetio sam već prvi trzajčić. Gadno je kada se ljudi vežu za stvari.... od toga može da se poludi. A ludilo te tera da kao bik u koridi juriš za crvenom krpom dok te matadori-mehaničari mame i svaki put ubodu po jedan manji mač u tvoja leđa.... Mač izgleda kao papir zelene boje, a na njemu na nekoliko jezika piše „100 €“. Ali „Rudonja“ se ne obazire.... samo srlja.

            Skoro tri meseca kasnije, 5. novembra, u Bačkom Petrovcu preuzimam auto od drugara mehaničara koji je treća ličnost koja se posvetila mom, sad već pomalo omraženom ljubimcu. A i njemu nije prva stvar koju je uradio pokušavajući da reši problem.... ’rve se on s njim već par nedelja. I nije da nije našao ništa.... naprotiv.... našao je svašta. I mnogo od svašta rešio. Sada je završni udarac. Posle ovoga nema dalje (što bi rekla deca). Matador zadaje konačni ubod mačem. Jedino je razlika u tome što se ovde očekuje da bik živne kao da je tek rođeno telence a ne da kljokne na zemlju i isplazi jezik. Moramo zajedno da „zajašimo bika“ i vidimo koliko je živahan i ljut. Krećemo od Bačkog petrovca ka Kulpinu. Već na početku imam osećaj da i dalje nešto nije u redu.... bolest je to, kad vam kažem. U Kulpinu nam se pridružuje još jedan čovek koga dosta površno poznajem a treba da nam da televizor za nekog sasvim petog.... Tako živimo.... radimo četiri stvari u isto vreme i stalno smo napeti k’o u klozetu.... Stalno negde ne stižemo na vreme.... ili nam se ne sviđa kako smo i kada stigli. Krećemo malom sporednom uličicom od glavne ulice u Kulpinu koja još uvek sa ponosom nosi ime Maršala Tita. U petrovačkoj opštini je, srećom, još uvek Bratstvo i Jedinstvo. Stiskam dosta oštro papučicu gasa jer još uvek testiramo auto. Raskrsnica.... Tek krajičkom oka hvatam crnu siluetu koja mi se kao kometa približava s leve strane i kao da je nešto prošlo kroz mene od temena do kraja kičme. Samo delić sekunde straha. A onda udarac. Činilo mi se kao da nije jak i kao da smo se pomerili samo pola metra u stranu i stali.

            Tišina. Možda samo sekundu ili dve, ali kao da je sat. Otvaram oči. Vidim da smo od raskrsnice udaljeni petnaestak metara. Pipam rukama delove tela. Čitav sam. Moj drugar mehaničar je već izašao napolje i s nevericom gleda u kola. Pokušavam da otvorim svoja vrata. Shvatam da je to nemoguće, da su došla do sedišta i da su bukvalno zavarena za karoseriju. Okrećem se ka čoveku koga smo pukupili usput a koji je sedeo na zadnjem desnom sedištu i vidim da se pridiže.... Kaže da ga bole leđa ali vidim da bez problema pokreće sve delove tela. Krv mu se sliva sa leve strane glave ali je dosta priseban. Prelazim preko suvozačkog sedišta i izlazim iz kola. Ne osećam ni bol ni strah.... i to me čudi. Baš me čudi. Tek tada primećujemo kola koja su nas udarila. Dobro sam video u tom kobnom deliću sekunde da su crne boje. Prednji kraj im je potpuno uništen. Iz njih izlazi mladić.... mršav, u crnoj jakni. Drži se za koleno ali korača normalno. Svi ćutimo. Niko ne progovara ni reč. Nema psovanja, optuživanja, nipodaštavajućih reči.... Ništa. Iz okolnih kuća polako izlaze ljudi koji su čuli udarac. I oni ćute i nemo gledaju. San. Ovo je samo san.... treba da se probudim i sve će biti kao i juče pa da krenem sve iz početka. „Budi“ me rečenica: „Naočare, gde su mi naočare.... bez njih ne vidim ništa“.... svi počinjemo da tražimo naočare našeg saputnika, ali nekako polako.... kao da nas nešto koči.... zadržava. Ne možemo da ih nađemo. Polako, do mene dolazi žamor ljudi koji su se skupili, ali mi deluje kao da je na nekom televizoru koji je tu negde napolju oko nas i ja, kao da se budim iz sna, uranjam u stvarnost. Shvatam odmah da krivica nije moja ali mi to ništa ne znači. Ne znam zašto imam utisak da bih se isto osećao i da je obrnuto. Svi smo čitavi i pored toga što je dvoje kola totalno uništeno. Silina udara nas je nosila kao ono perce u „Forest Gampu“.... Seo bih ali nemam gde.... „Velika je sila Božija“ govorila je moja baba i ta rečenica mi je u glavi. Odsutno pitam: „Da li je neko zvao muriju“.... Čovek koga od nekud poznajem mi kaže da je on zvao ali da „nije u redu tako nazivati pripadnike policije“.... „Kakav kreten“ mislim se, iako sam ga u međuvremenu prepoznao i shvatio da je i on „murija“. Polako, kao lopov, prikradaju mi se već potpuno bistre misli i postajem u potpunosti svestan situacije. Da li sam potrošio još jedan od sedam, ili.... devet života?! A možda ih mi imamo i više nego mačke? Hvala ti Bože! Hvala za ovaj današnji koji si poklonio svoj četvorici! Iza ugla se pojavljuje plavo rotaciono svetlo. Stigli su.