Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 04. новембар 2012.

Moje zastave nisu iste boje



            Pre par minuta moj klinac je prošao pored mene i suptilno urlajući tankim baritonom koju bruji kao vufer pevao „Moje zastave“ od Parnog Valjka. Ne bih sebe mogao ubrojati u velike pobornike tog benda, ali nisam ni eksplicitni protivnik.... u stvari, kad malo bolje razmislim, ja nisam eksplicitni protivnik bilo čega.... što mene direktno ne (po)gađa. I čuvši tu poznatu melodiju, a i reči koje idu uz nju, setio sam se jednog skoro objavljenog teksta na blogu moje koleginice-blogerke a usput i sugrađanke.... što je već samo po sebi dovoljno da je stavi na top-mesto mojih interesovanja. Šta ću kad sam lokal-patriota. I u tom tekstu ona se pita kako to da u Americi nikom ne smeta kada Irci imaju svoj dan, obuku zelena odela, stave zelene šešire, nose irske zastave šetaju ulicama... Čikaga.... i čak i istoimenu reku ofarbaju u zeleno, što zaista interesantno izgleda.... Mada, pitam se onda ja, ako je ta farba potpuno bezazlena za ribe, žabe, školjke i ostalu gamad, zašto sve svoje reke ne ofarbaju u biserno-čistu zelenu da ne budu onako mutne i prljave kakve stvarno jesu. Makar na izgled.... a ako neko skoči da se okupa jer nije mogao da odoli.... ko mu je kriv. Sam je isko. Zatim.... tom farbom bi se mogle obojiti sad već skoro sve reke sveta.... da bar ne izgledaju kao zamućena i prljava baruština. I ne samo reke.... ta farba bi čuda mogla da napravi! Nego.... da se vratimo Ircima i Amerima....



           Moram da priznam da je i mene to fasciniralo.... kada sam bio mlađi. Naravno, pitao sam se zašto toga i kod nas nema. Ali nekako s godinama, tumarajući pomalo po trulom zapadu na raznim geografskim dužinama.... a i širinama (ako je severozapad u pitanju), i imajući priliku da sve to vidim izbliza, počeo sam da iskrivljavam tu lepu sliku koja je na TV skoro uvek savršena. U običnom životu, iako izgleda nelogično, postoje „smetnje na vezama“ koje tu sliku dosta iskezeče. Stalno imaš osećaj da će se neko popeti na krov, namestiti antenu (uz obavezno „jel’ sad dobro?“) i slika će se zategnuti.... Ali.... to se ne desi.... Vidiš to što vidiš, nema šminke, nema kulisa, nema zabavljača.... samo siva stvarnost koja se ne razlikuje bitno od ove naše. Čak je u nekim delovima i tamnija. Ali zastave.... one su tu uvek da razbiju taj monokolorit. Vise sa zgrada i kuća lagano se klateći i čine sliku šarenijom. Kada duva vetar prave čudan zvuk sličan udaljenoj grmljavini.... ili nekom dalekom tutnjanju. Ima ih svuda. I na čelu irske kolone u Čikagu je američka zastava. Ona je najveća i najdominantnija. Kao da govori „ma samo vi mašite tim vašim zastavicama koje bi se mogle okačiti i kao ukras na retrovizoru kola.... ja sam ta koja ide ispred svih i čije se lepetanje čuje sve do Vašingtona (Di-Si).“ One su i na majicama i farmericama (straga ili spreda), na reklamama zalepljenim po autobusima, u izlozima, na benzinskim pumpama, u supermarketima.... svuda. A kada ih ima svuda, onda kao da pomalo pritiskaju ljude po glavi, kao da su dosadna i nemaštovita reklama za deterdžent od koje uvek prevrneš očima.



            U Evropi, zastave mnogo manje bodu oči. Primećivao sam ih više nego ovde, ali mislim da se mnogo bolje stapaju sa okolinom nego u Americi. Uglavnom su u suvenir-šopovima i na nekim zgradama.... pomalo po ulicama i radnjama. Ima ih.... nije da ih nema. A kod nas?! Na naplati drumarine kod Stare Pazove gde se prodaju uz kalendare sa likom Ratka Mladića i.... dalje ne znam. Ne znam čak ni gde bih ih kupio da mi zatrebaju.... Možda bih ih morao oteti u nekim svatovima.... ali i tada bih našao samo jednu.... u kolima na čelu svadbarske kolone. Jednom, pre godinu ili dve, meni je kao „osvedočenom srpskom nacionalisti“ palo na pamet da predložim ženi da stavimo jednu na kuću.... onako.... kao u Americi. Fleg. Jedva sam živu glavu izvukao.... „seljački, primitivno, vulgarno, napadno, štrčeće, neprirodno, ružno, suvišno....“ sve je to srpska zastava na našoj kući. Ili bilo čijoj drugoj. Sem na zgradi Izvršnog veća Vojvodine. Tamo se uklapa. Valjda zbog onog silnog mermera koji je sa Brača dovučen po ideji tvrdoglavog Dragiše Brašovana kome je zapalo da je „sklepa“ za nekih 4 do 5 godina. Jebiga.... ja nisam imao para da kuću obložim ni ovim našim običnim, veštakim, dobijenim mlevenjem pa lepljenjem ostataka mermera skupljenog sa svih strana ove naše rasute zemlje, a kamoli da idem na Brač po njega. A i da sam ga stavio, mojoj ženi bi dosadio za najduže 5 godina i ona bi ga prefarbala.... ako treba i masnom farbom, samo da više ne gleda u isto. Jednog dana će i mene prefarbati.... bar lice.... i to u drečeće plavu. Biću kao Mel Gibson u „Hrabrom srcu“. Samo.... on nosi škotske boje.... boje koje su bile simbol škotske nezavisnosti.... a mi.... mi se još uvek stidimo da okačimo sopstvenu zastavu na sopstvenu kuću. Da.... stvarno.... možda i ne ide. Ne uklapa se. Nikako. Jedino.... Kada bi okačili američku.... To bi baš dobro izgledalo.









1 коментар:

  1. E ako mi veruješ u kući imam srpsku zastavu, koju je moj muž doneo možeš misliti odakle... iz Avganistana.

    Više srpskih zastava ima u nekim zapizdinama nego u Srbiji, doduše imamo i avganistansku, ali srpska zauzima počasno mesto u spavaćoj sobi preko zida, slatko sam je okačila i volela bih da je još veća. Ne smem na terasu da je okačim, odneće je vetar, a možda me neko i prijavi policiji. :))

    ОдговориИзбриши