Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 28. јул 2013.

Na godišnjici Šunke


            Kada su pre dve godine „klinci“ iz komšiluka.... mlađi su od mene petnaestak godina.... došli na ideju da otvore neki specifičan restoran-kafe u kome će služiti neke tada neobične stvari, sa španskim iliti latinoameričkim šmekom i uz to relativno dobra vina, mislio sam da se neće od toga ’leba najesti. Još kad su smislili da im moja žena crta po stolovima, stolicama i kafani neke samo njoj raspoznatljive likove.... i bikove koji liče na dobroćudne krave sa „Milke“.... i još štošta što niko nije mogao da razazna.... bio sam ubeđen da tu neće ulaziti ni manijaci što šetaju s mantilima ispod kojih nemaju ništa pa prepadaju sirote žene (koje se, kao, preneraze i skoro dobiju fras kad vide ono što inače stalno gledaju), a kamoli neka normalna ekipa gurmana spremna da isproba ukus iz zemlje kastanjeta. E, pa, zajeb’o sam se. Doduše, njima je to sporedni posao pa na njega nisu bacili sve karte, ali bez obzira na to, počeo narod da dolazi k’o da dele džabe. S lokacijom na keju, tačno iza Janikinog spomenika, koja mi je delovala udaljeno za neke doručkove „drugova“ iz javnih i ostalih državno - mučeničkih preduzeća, verovao sam da će im to biti dobro mesto za ličnu zabavu i okupljanje prijatelja.... da ne troše pare u tuđoj kafani. Međutim, da pače i naprotiv.... radnička klasa iz gorenavedenih firmi se lepo odazvala na poziv novopečenih ugostitelja.... a uz njih i mnogi drugi ljudi iz celog grada. Moja žena je i sad ubeđena da je to zbog njenih „oplemenjenih“ stolica a ja nemam srca da joj kažem da je u blagom stadijumu paranoičnih napada egocentrizma.... šta ću.... osetljiv sam po prirodi.... a i ne smem da joj kažem.... pre par meseci je uzela kućni pištolj marke „Zastava“, kalibar 7.65 i sklonila ga negde. Iako se vodi na moje ime i dobijen je mojom zaslugom od organa MUP.... još 1991?! Al’ ajd’ ti se sad prepiri s njom kad ona zna gde je a ja ne znam. Ima prednost od 90 metara u trci na 100. Mada.... kako je brza.... možda bi i stig’o pre nje. Kad treba da mi skrati letnje pantalone ja počnem da joj govorim još u novembru da bi ih skratila u junu. Ona je k’o ugalj i drva za ogrev.... ozbiljni ljudi ih nabave čim prođe zima spremajući se za narednu zimu.


            Nego, pošto su komšije krajem juna slavile uspešnu dvogodišnjicu rada, a zacrtali su sebi cilj od bar prve petolJetke, pozvali su i nas da svojim prisustvom uveličamo (u to sumnjam) njihov mali jubilej. Pristigli smo negde oko devet uveče. Ja sam se vozao nekoliko krugova po okolnim kvartovima ne bi li našao parking, a usput, ne bi li negde ženu ubedio da odustane od te dosadne gužve i graje da bih ja, mučenik, na kraju morao otići sam. Nije vredelo. Uhvatila se za držač za ruku na suvozačkom sedištu k’o nekada babe u gradskom busu za naslon stolice. Morao bi je ugristi za svaki prst da pusti ono što grčevito steže. Na kraju sam našao mesto ispred samog lokala. „Eto vidiš da ima mesta“, reče mi.... ko da ja ne znam da bi bilo još više mesta da sam došao samostalno i inokosno. A u lokalu, odnosno ispred njega.... lud’lo. Sveta.... Komšija nas je odmah smestio za jedan fin sto u centru zbivanja. Gospođa i ja na partiju u „Hamonu“.... divno! Odmah iza nas bio je smešten orkestar u kome je stvarno bilo više latinoamerkanaca nego naših.... mada je mene najviše impresionirala gitaristkinja na akustičnoj gitari.... oličenje prave latinoamerikanke. K’o iz spota. Al’ šta vredi. I,.... sviraju..... svaka im čast.... mislim, nisu svirali Cepeline, Flojde ili Dženesis, nego tu.... latinoameričku. Jedino nije bio onaj Kondor spasa, ili kako li se već zove.... njega su preskočili. Uz sve to, jedan od instrumentalno-vokalno-solističkih interpretatora vodi i školu Salse.... to vam je neki latinoamerički ples u kom guzice i sise tako vrcaju da ne znaš kud bi sa sobom.... a ja došao sa gospođom?! Što je najgore, svidi se i njoj ta Salsa i napadne me da se i mi upišemo u tu školu?! Mi na Salsu?! Pa lakše bi savladali ekstremni biciklizam i to bez kaciga. Kakva Salsa.... ona bi se raštimala k’o harfa posle pola sata a ja bih bio na ivici srčanog udara. Mogao bih da počnem samo ako bi reanomobil bio parkiran ispred tog kluba sa upaljenim motorom i nervoznim vozačem sa cigaretom u ustima.


            Ali zato ovom mlađem svetu, posebno ženskom, to ide fenomenalno. Još da me ova moja nije stalno brecala sa „Gledaš, gledaš, matori?!“ Pa gledam.... a u šta da gledam.... u Janikinu statuu od pozadi?! Svaki normalan muškarac koji nema homoseksualnih (ne daj Bože) sklonosti mora da gleda. Ne možeš a da ne gledaš. Kažem vam.... to vrca i giba se na sve strane.... i sve plešu sa onim latinoameričkim melezom koji i peva i lupa u neke bubnjiće a i u neke dve držalje za lopatu.... samo malo kraće. Te su mi mozak probile. U jednom trenutku zovem komšiju na stranu i pitam ga u koju se školu ide da se otvori ovakav lokal.... ili da se pleše s ovim.... polaznicama te škole plesa. On mi reče da mi ne treba škola nego kinta i žešći auto parkiran ispred lokala. Ja mu pokažem da sam se parkirao tačno preko puta ali.... „Što si prod’o Krajzlera i kupio Opela.... kome to treba?“ pitao je. Što, šta fali.... odlično očuvan auto, malo prešao, vozila ga neka baba u Nemačkoj 4 godine.... mogu i da ih provozam ako hoće.... da vide. „Ma ne vredi Sindžo.... u autu si!“ Nisam u autu nego u kafani, a biću u autu, mislim Opelu, kad krenem kući.... al’ vidim da je on mislio na neki drugi aut ili auto. I šta sam drugo mogao.... vratio sam se za sto i jeo neke brikete.... ili bruskete, jebem li ga, i topio tugu u hrani. Bile su tu i neke.... pičice, da izvinete.... samo ukusne.... i neki roštilj samo sa belim mesom, i.... da.... šunka. Kad je probaš shvatiš zašto se ona vole više od ičega. A moja gospođa je već pojela i svoj i veći deo mog dela. Jedva sam nešto zgrabio. Eh, mladosti..... gde si sad pa da dođem u ovaj „Jamon“.... ili šunku.... šta god da je, šmekerski parkiram Škodu 120L, izađem u majici sa nakoliko puta zavrnutim rukavima, Malborom i Zip upaljačem.... i sednem. Eto ti igračica Salse kol’ko hoćeš. I to u krilu.




2 коментара:

  1. Анониман31. јул 2013. 15:49

    Ej, mladosti... no, vidim, ne faliti ti ništa ni u ovim, najboljim, godinama. :D

    ОдговориИзбриши