Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 10. новембар 2013.

Balada disidenta


            Kada sam prošle nedelje pisao o različitom odnosu žena i muškaraca prema kupovini, tumaranju po prodavnicama i radnjama raznih tipova ja sam, za samoga sebe, promašio temu. U stvari nisam baš promašio, ali sam hteo da pišem o nečemu sasvim drugom ali kada sam počeo, zaneo sam se i otišao u.... Savladale me emocije. I nostalgija.... valjda. Ali, nostalgija je danas veća nego ikada. Pitate se, da li sam se zaželeo tumaranja za ženom po radnjama? Mislio sam da nisam. Sve dok nedavno nisam, sasvim slučajno, otišao u centar grada. Ova žustra i brza planinska reka života me nešto ne nosi na tu stranu. Motam se okolo ali u sam centar retko odem. Bolje bi bilo da nisam ni sada. Neka Bog oprosti ali pokojnika je bolje zapamtiti iz nekog vremena kada je bio lepši nego pred samu smrt. A ovom gradu, rekao bih, ne preostaje još mnogo vremena do tog konačnog časa. Iscrpljen, izgažen i polunapušten on sve više postaje idealna scenografija za horor filmove u kojima se po nekim napuštenim magacinima i praznim zgradama dešavaju scene ubistava kojih se više niko ne plaši. Prazni i napušteni lokali, poluprazne prodavnice i tek po neki gost u bašti nekog od kafića deluju kao telo baš tog nekog lika iz horor filma koje nepokretno leži u lokvi vode a bez i jedne kapi krvi oko njega. Da li je neko vršio eksperimente u poslednjih par godina sa nekim novim neutronskim bombama a da mi to i ne znamo? Nisam mogao a da se ne setim „Beogradskog sindikata“ i njihove pesme „Balada disidenta“.... naravno, samo uz sitnicu da svugde gde se spominje Beograd treba staviti Novi Sad. Zaista... šta je to od tebe ostalo moj Novi Sade?



            Gde su sve one radnje načičkane raznim krpicama zbog kojih sam bezvoljno dolazio u centar i jedva čekao da zabacim udicu u nekom kafiću dok traje neka porodična kupovina. Gde su nestali svi oni butici za zvučnim imenima koji su bili tu još dok sam bio petnaestogodišnjak?
Gde su sve one knjižare u koje me žena uvek vukla. Gde su prodavnice sportske opreme u koje su zurili moji klinci? Prodavnice dečijih igračaka?  Prodavnice obuće? Zlatare? Tehnički uređaji? Da li se to desila neka masovna pljačka za koju nisam čuo, a u kojoj su neki šaneri uspeli sve da opleve za jednu noć? Ili su svi pobegli glavom bez obzira jer je najavljena neka kataklizma biblijskih razmera koja mi je promakla? Zjape rupe na zgradama, pak-papirom prelepljeni izlozi, ili samo golo staklo kroz koje se naziru linije praznih i još uvek nerasklopljenih polica. I na svakom, kao umrlica stoji flomasterom uokviren broj telefona ispod koga piše „Izdaje se“. Moj grad, koliko ja pamtim, nikada nije izgledao ovako napušten. Bombardovanje 1999.?.... Pa tada je sve vrvelo od ljudi. Bili su uplašeni i sluđeni, ali su bili tu. Gde su sada? Ko ih je i gde oterao? Na koje su to mesto otišli? Da idem da ih nađem i da ih molim, jednog po jednog ako treba, da se vrate.... da napune prodavnice, da vrate trgovce, da vrate žamor mnoštva ljudi koji nekuda žure, ili samo sede i pričaju malo glasnije.... onako kako smo navikli. Da ponovo, kada je najveća gužva, neki malo manje vaspitan gazda nekog lokala ide kolima kroz pešačku zonu da bi nešto hitno, baš tada, odneo u svoju radnju. Sada Zmaj Jovinom možeš voziti kamion u rikverc a da i ne gledaš u retrovizore. Kao na livadi. Sve izgleda avetinjski pusto. I ono malo ljudi što ima izgledaju kao da im tu uopšte nije mesto. Kao porcelanske figurice na staroj komodi, poređane bez ikakvog reda i smisla.



            Zašto? Zašto smo dozvolili da nas ova gomila lopova dovede do dna ove prepune septičke jame u kojoj svi polako lipsavamo. Zašto niko od nas nije rekao „dosta!“. Dosta majku vam jebem govnarsku, jajarsku, samoživu i bezbožničku. Svima. Svima onima koji rade u predsedništvima, skupštinama, vladama i odborima. U ministarstvima, izvršnim i svim ostalim većima, u opštinama, sekretarijatima i biroima. U javnim i tajnim preduzećima, u vladinim i nevladinim, političkim i nepolitičkim organizacijama. U fondovima, savetima, agencijama i komisijama. U službama, upravama i načelstvima, u specijalnim i običnim sudovima, u specijalnim i običnim tužilaštvima i pravobranilaštvima. U inspekcijama i sektorima, zavodima i institutima, bolnicama i ambulantama. U narodnim, nenarodnim i mesnim kancelarijama, u carinarnicama i policijskom stanicama. U komorama, okruzima, centrima i mesnim zajednicama, u domovima, ustanovama i registrima. U svim organima i koordinacionim telima, forumima i sekcijama. U svemu što samo miriši na ovu govnjivu državu od vrha do dna. Vratite mi moj rodni grad onakav kakvog sam ga ostavio pre nego što ste svi vi došli. Neću da idem odavde sa pedeset godina zbog svih vas. Idite vi. Svi! Ako ne znate i nemate gde ja ću vas uputiti. Idite svi u pičku materinu. Kada stignete, ne javljajte se. Brzo ćemo shvatiti da vas nema. Disaćemo ponovo punim plućima kao ljudi.... nećemo više osećati teški miris crkotine koji se godinama širi oko nas. Idite i ne vraćajte se. Idite ili uzmite oružje i pucajte. Pobijte nas, jer bolje je i umreti nego s vama u ovoj kaljuzi živeti. Dosta je.

video



2 коментара:

  1. E, vala dosta je! Neka se nose tamo gde si rekao, da se ne ponavljam! Za ne prepoznati naš grad! Samo kada za bolnice nema i porodilišta, kada ostavljaju žene da se poradjaju po 30 sati zato što nema mesta a ni osoblja, a zgradurine zvrje prazne! Fuuuuj za sav nemar u gradu!

    ОдговориИзбриши