Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 03. новембар 2013.

Kuče za poseban povoDac


           Sećate li se Zmaj Jovine od pre 25 godina? Dunavske, Pašićeve, Modene, Narodnih heroja (danas Kralja Aleksandra), Železničke, Spensa... Ma ne morate se vraćati tako daleko u prošlost. Zašto 25 godina... dovoljno je samo 5. Izlozi skoro isti kao u Beču. Ili Minhenu. Dobro... Beč je uvek bio Beč, ali... nismo bili ni mi za bacanje. E, sad... moram da priznam da nikada nisam bio ljubitelj zveranja u izloge, i što bi mi moj ortak rekao, svaki put kada me ova moja štrikerka ubedila da „odemo do grada“ dobijao sam napade tahikarduje i hladnog znoja koji ni jedan dezodorans nije mogao da pokrije i anulira. To je za mene bio ubistveni deo bračnog života koji mi je crpeo snagu kao da sam sve to vreme iznova i iznova trčao šprint na 100 metara. Nikada nisam znao zašto je to tako, ali... tako je. Valjda sam tek tu potvdio teoriju dr Jove Toševskog koji odavno tvrdi da se muški i ženski mozak razlikuju čak i fizički a ne samo po funkcijama i posebno emocijama. Recimo taj odlazak u grad... da se bleji u bar sto izloga da bi se vratili na prvi i kupili nešto. Nikada nisam shvatao zašto mora baš sve da se vidi? Zašto nije kupila nešto još na prvom mestu ako joj se svidelo? Zašto smo morali da vidimo još i onih 99, za mene istih takvih izloga i radnji po svim tim ulicama širom našeg raspojasanog i i kao tepsija ravnog grada. Taj naš geografski položaj me malo i tešio. Zamisli sve to u Beogradu... pa malo uzbrdo... a onda koči nizbrdo... pa opet upri uzbrdo. Tamo bih totalno otkačio.


            Jedna stvar je ostala i dalje velika misterija za mene. Zašto žene vole da ih u tim paranormalnim aktivnostima prate muževi. Ili momci ako se s njima zabavljaju duže od mesec dana. Zašto mi treba da prisustvujemo tom zadovoljavanju njihovih, za nas, čudnih želja. Kao kuče na povocu. Da li na taj način isprobavaju naš stepen tolerancije na stresne situacije ili jednostavno vole da nas zajebavaju. Ideš za njom, obično sa rukama u džepovima, zveraš na sasvim drugu stranu dok te ona malo-malo pa mune u rebra i odjednom, potpuno nenadano pita... „a?... šta kažeš?“.... „na šta?“ pitaš ti kao da si pao s kruške, jer nisi ni slušao njenu prethodnu priču o slaganju boja ili  kombinatorici varijacija i permutacija od delova garderobe i obuće u njenoj glavi, koja izgleda kao kompjuter žestoko napadnut  „trojancem“ koji ga je razjeb'o k'o stari taksi. Doduše, nekad ti pogled i misli odvuče i neko drugo lepuškasto žensko čeljade, pa se jednostavno zapitaš; „jebote, šta ja uopšte ovde radim... „ A onda ono famozno pitanje „šta misliš o ovome?“... To mi je jedna od najvećih i još uvek nerešenih svetskih misterija jer nikada ne poslušaju ono što im mi kažemo nego kupe baš ono za šta smo rekli; „pa... onako... nije loše, ali i nije nešto“. To mi je još jedan dokaz da nas zajebavaju. Valjda po principu reciproteta... ako možeš i na piće i na fudbal i kod mehaničara za kola, možeš i sa mnom da bauljaš po gradu pa makar se vukao kao prebijen pas.


            A ja se ceo život borim s tim. Dok sam bio dete, mama me je tako vukla tražeći nešto ili meni ili sebi. Ćaletu retko.... ili beše nikad. Nije se s Jankom moglo zajebavati u to vreme. A ja.... Nekada sam imao utisak da će mi isčupati ruku iz ramena odvlačeći me od "Mendo" radnje u Dunavskoj. Ona unapred, a ja unazad... pa k'o natezanje konopca na „Jadranskim susretima“. Naravno, moje šanse da tada pobedim su bile ravne nuli. Ali ni sada nisu ništa veće... mislim... ne sa mamom nego sa ženom. Kada sam joj jednom rekao da se ceo život pomalo plašimo i pomalo strepimo od neke žene... kao dečaci od majke, a kao ljudi od žene... smejala se zlurado i ne verujući kao Taško Načić, jer (za njih) ne izgledamo kao da se plašimo bilo čega... čak ni Drakule, pa taman da je lično nas došao da „obiđe“. Ali greši jer to je istina. Veliki deo muškaraca zaista strepi upravo od te dve famozne žene u životu. Ne zbog neke sile... već od zvocanja i drndanja koje može da traje u beskonačnost ili zajedljivih komentara od kojih odmah dobiješ migrensku glavobolju protiv koje još nije izmišljen lek. A ne verejum ni da će skoro. Tu jedinu spašava neka konjska doza nekog ozbiljnog sedativa. Čitam po internetu kuknjave nekih „blog drugarica“ koje očigledno svaki put posle neke manje bračne svađe sednu za kompjuter, zašilje tastaturu pa udri o njima, jadnim ženama koje su za ceo muški svet obična krpa, i posle toga još bezbroj komentara gomile drugih žena koji svi zvuče kao da su na partizanskim suđenjima („Tako je“.... „Na smrt“.... „Skotovi jedni“....). I šta im napisati? Najbolje ništa. Ali ne može čovek uvek da se odupre i istrpi iskušenje. Bude to jače od tebe. I onda... eto novih žena u sukobu s tobom. A to je samo nova doza nerviranja. Potpuno bespotrebna. E, da. Jedna prijateljica, psihijatar, mi je obećala da će me „osloboditi“ tih obilazaka grada, radnji i prodavnica. Napisaće mi crno na belo da sam oslobođen tih aktivnosti jer mi ozbiljno narušavaju zdravlje. Kao kad te oslobode fizičkog u školi. Jedva čekam. Ona je jedina žena koja me je razumela. Možda zato što sam joj platio? Doduše... ja sam tu dijagnozu već „implementirao“ u životu. Već dugo ne idem u grad sa ženom. Ni svojom ni tuđom. Taman posla.




2 коментара:

  1. Ja čitam :) Ko sam ja? Jedan od mnogih, kako ste rekli, nadobudnih foliranata, kompleksaša, narcisa, što ja sve nisam, ali jesam strašno pametna :)
    Dopalo mi se ovo vase pisanije. Ima smisla u svemu što ste napisali, istine pre svega, i razumem vas potpuno. Eh da, , mišljenja sam da žene vole da ih muževi prate kad idu u kupovinu samo zato što žele sa njima da podele, sve, pa čak i takve trenutke, koji bi po meni, bolje bilo, da odradimo apsolutno same. Tu vas potpuno podržavam. Nikave vajde ni vama od nas, ni nama od vas, ako idemo u kupovinu za lične stvari, ali, ako je to nešto za porodicu, kuću, e onda je to druga strana medalje, al' ne bih da vas davim. Dosta je.

    ОдговориИзбриши