Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 04. мај 2014.

Od dede je ostanulo ocu


            Najdalje što sam mogao da dobacim kroz priču babe i stričeva je čukundeda Božo. Trebalo bi da je rođen polovinom 19. veka. Trebalo bi, jer niko ne zna datum. Datumi su bolna tačka porodice. Uvek ih nekako izmućkaju, kao da žele nešto od nekoga da sakriju a posle ni sami ne znaju gde su stali. I tako sve polako sklizne u nepoznato ili u najboljem slučaju otprilike. Ne mogu ni da zamislim kako je Lijevče polje tada izgledalo. Panonska ravnica koja je preskočila Savu i duboko se uvukla u teritoriju tadašnje otomanske imperije je bila solidan zalog za malo bolji život nego u vrletima u kojima Bosna nije oskudevala. Na žalost, Lijevče je bilo i primamljiv mamac i za sve nedobronamerne... da ne kažem pohlepne i proklete ale kojima je zapalo za oko pa su ga krčmili kako su stigli. Tada je plodna ravnica, kao izvor života, bila dragulj koji se morao čuvati. U toj borbi i stalnoj raspodeli, Božo je bio prava vidra. Kao što vidra klizi kroz vodu tako je i on, vešto izbegavajući svaki kamen na koji se moglo naleteti u mutnoj vodi klizio kroz život. Tako kažu. Iz ničega je znao da napravi puno. Glava porodice i ozbiljan domaćin koga su ljudi znali da cene. Do zrelog doba imao je već dosta zemlje ali i obućarski zanat koji nikada nije ispustio iz ruku. Da se nakucka nešto i onda kada sunce sprži ili Vrbas poplavi darove plodne ravnice. Ne znam koliko je dece imao, ali za jedno znam. Sin Cvijo, možda malo previše mažen za to doba, nije bio ni nalik ocu. Opet bi trebalo reći... „tako kažu“. Voleo je kafanu, muziku i rakiju i odviše... što bi rekli Sremci. A to troje zajedno teško da je moglo da unapredi nečiji život. Osipalo se imanje polako iz godine u godinu. Krckalo se i trošilo ono što je Božo nagomilao.



            Božo je verovatno dobro procenio naslednika, pa je navukao dosta toga nadajući se da će se, ako se bude lagano krckalo, nešto i sačuvati da dočeka novu generaciju. Pokojna prababa je kočila Cviju koliko je mogla. Jednom je tako, dok je Cvijo tovario zapregu pšenicom i kukuruzom koju će sutradan odvesti na pijacu u Banjaluku, molila muža da kad proda blago koje tovari bar kupi deci cipele, opanke, drvene klompe... bilo šta u čemu će deca prezimiti zimu. Znala je da će kafana progutati sve za čega je kičmu grbila mesecima, ali se nadala da toliko može da sačuva. Samo toliko. Ali nije. Ostalo mu je samo toliko da kupi kožni konac... tanke kožne trakice kojima su se ušivale kožne stvari. Bar da se pokrpi ono staro što su deca imala. Znam za staru izreku da „krpež kuću drži“, ali je ovo bilo preslabo da drži bilo šta. Ali održao je Cvijo kuću. Jedva. Krpežom... valjda. 1907. godine rodio mu se sin Dragan a ubrzo zatim i još dve ćerke. Zorka i Cvijeta. Bili su dobra i poslušna deca. Opet... „tako kažu“. A da li je tada uopšte bilo neposlušne dece? Surova su to vremena bila da bi se takav luksuz mogao sebi dopustiti. „Nestašna deca“ je kovanica modernog i sitog doba. Nekada ljudi nisu imali vremena za takve budalaštine. Prvi svetski rat je u Bosni prošao dosta neopaženo. Sem za sve one koji su mobilisani u austrugarsku soldatesku, one koji su bežali iz iste te soldateske i one koji su bežali od regrutacije, takođe za istu tu soldatesku. Zatim i za njihove žene i decu, sestre, majke, očeve... Cvijo je uspeo da izbegne plavu austrijsku uniformu i visoku kapu na glavi. Nije mogao da zamisli da puca na Srbe u Srbiji iako Srbiju nikada u životu nije ni video. Kako mu je to uspelo? Te detalje niko ne zna. Ne može se baš sve znati. Ili se nešto mora i prećutati.



            U novoj državi, kraljevini tri naroda, vrlo brzo je štap prve muške glave prepustio sinu Draganu. Deda Dragan je bio sušta suprotnost svom ocu i prava kopija svog dede Bože. Okretan, promućuran, vredan i čuvaran brzo je nadoknadio ono što se istopilo u pradedinim rukama. I čašama. Kupio je dosta zemlje, imao kao i njegov deda obućarski zanat, sopstveni mlin u koji se dolazilo iz celog kraja i bakarni rakijski kotao koji je tridesetih godina prošlog veka bio kao danas ozbiljno postrojenje u „Navipu“. Da... i tamburašku „bandu“... kažu, najbolju „od Save vode do Sarajeva“. Oženio se veoma mlad i stekao još veće bogatstvo u nečemu što nema cenu. Deci. Imao je sedam sinova i jednu kćer. Najstariji sin, moj stric Žarko, je po nagovoru komšije otišao u partizane. Poginuo je već 1942. negde na granici Srbije i Bosne. Baba je sve do smrti čuvala njegovu od aluminijuma napravljenu porciju na kojoj je sam urezao „Žarko Malbašić, Kukulje, Banja Luka“. Isto to stoji i na spomeniku na Mrakovici na Kozari. Crvenim slovima. Dedi Draganu to nije bila nikakva uteha. Nikada više nije progovorio ni reč sa komšijom koji je njegovog sina prvenca odveo u partizane. Nije ga ni psovao, ni vređao ni napadao. Samo je ćutao. I njemu i državi. A nova država je zaključila da Dragan ima i više nego što mu treba pa je taj višak uzela sebi. Otišlo je dosta zemlje, mlin i rakijski kotao. Do muzike i tamburaškog orkestra mu svakako više nije bilo stalo. A i kome bi. Ali i pored svega svoj muzički dar preneo je svojim starijim sinovima. Rajku, Branku i Janku... mom sada već pokojnom ocu. Oni su sa još jednim bratom od strica napravili novu tamburašku bandu koja je tresla celom bosanskom krajinom. Braća Malbašić su tada bila najpoznatija ekipa koja je ulepšavala svatove i ispraćaje u tada novu ali veoma moćnu JNA. Nastavili su tamo gde je deda stao. Baš kao što dolikuje i kao što se prenosi sa oca na sina pa onda na unuka, pa... redom.






2 коментара:

  1. Ja se nadam da si ti nasledio nešto od toga i da prenosiš dalje (ne onaj deo sa krcanjem imovine,već bar ovvaj tamburaški dar) Lepo je imati priču o svojoj porodici. Ili umeti od običnih ljudskih sudbina napraviti priču kao što je ova...

    ОдговориИзбриши