Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 11. мај 2014.

Od sina je ostanulo unuku


            Tamburaška banda mojih stričeva utihnula je 1956. Da li od tuge i muke za sinom prvencom i svim onim što mu je oduzeto a sam je stekao, te godine je sa 49 godina od infarkta umro moj deda Dragan. Uzalud su u Banjalučkoj bolnici pokušavali da mu pomognu. Ugasio se život jednog velikog domaćina. Njegovi sinovi prestaju sa sviranjem. Posle toga instrumente su uzimali u ruke samo u retkim prilikama. Kada veoma mlad izgubiš oca, to je kao da ti je neko ispod nogu izvukao oslonac na kom stojiš. Teško se pridiže i nastavlja dalje. Ali i pored otimačine, u domaćinskoj kući uvek ostane nešto i da se podeli deci. Sinovima i ćerki. Na ostavinskoj raspravi imanje su delili njegova žena, a moja baba Rosa i deca; Rajko, Jovanka, Branko, Janko, Cvijo, Stanko i Stojadin. Svakome isto. Koliko se moglo podeliti na ravne časti. Dedin četvti sin a moj otac Janko, rođen je u novembru 1937. Ali posleratna vlast koja je prikupljala podatke o ljudima iz tog kraja, jer su i arhiva i crkvene kjnige bile spaljene u toku rata, nije baš gledala na sitnice pa su ga upisali da je rođen 16. januara 1938. Što da dete bude starije čitavu godinu zbog samo mesec dana razlike? Ko to može uopšte utvrditi? Kao mlad bio je veoma tamnoput pa je zaradio nadimak „Ciga“. Nadimak koji je mene kasnije kao dete kada sam odlazio tamo na par dana duboko vređao. „Čiji si ti mali? – Jankov. – A, Cigin... onda znam“. Pa gde baš od tolikih ljudi ja da budem Cigin? A znam da sa Ciganima nemamo nikakve veze? Što bih ja onda bio sin nekakvog „Cige“? Klinca od desetak godina to je bolelo. A danas... danas mi je taj nadimak baš simpatičan. Ciga? Što da ne?   

   
            Ciga je kao jedan od glavnih šmekera skakutao od cure do cure i to sve sitnim koracima. Bez žube. Ionako su ga uvek čekale... nijedna nije pobegla. Sve dok se1957. nije
oženio mojom majkom, Smiljom. Mada... a „tako kažu“, to mu nije bila prepreka da se povremeno vrati nekoj bivšoj. Voleo je žene a i one su, opet - tako kažu, volele njega.Posle svega nepune tri godine života na selu shvata da tu skoro neće biti iole pristojnog života. 1960. on i moja majka se sele u Novi Sad. Imali su u Novom Sadu prijatelje, kumove i malo dalje rodbine. Brzo su se snašli i počeli da rade. Jedan ogranak porodice je zauvek napustio Lijevče polje i Banjaluku i došao u bačku ravnicu koja je neodoljivo podsećala na krajolik u kom su rođeni, ali čvrsti u odluci da sa zemljoradnje pređu na industriju. Takva su bila vremena. Cela zemlja je raznim „petoletkama“ sigurno grabila ka industrijalizaciji a sa njom i moji roditelji. Polja skoro da su ostala prazna. Nikome se više nije radilo na zemlji. A i što bi? Došlo je novo doba. Moj otac prvi posao nalazi u „Navipu“ u Petrovaradinu a majka u ugostiteljskom preduzeću „Zvezda“ od kojeg će posle nastati hotel „Vojvodina“. Shvatila je ona čim se udala da je Janko mnogo više vukao na svog dedu Cviju ali je mislila da će tokom godina u njemu prevladati onaj deo karaktera koji je imao njegov otac Dragan. Na žalost, to se nikada nije desilo. Bio je frajer, šmeker i macan ali... veliki i ozbiljan domaćin nikada. Evo, prošlo je svega desetak dana od njegove smrti, ali bih bio nepošten i lažov ako bih o njemu drugačije govorio. Otac je otac, ali istina je istina. Imao je, to moram da priznam, dosta ideja o započinjanju privatnog posla u toku sedamdesetih godina prošlog veka ali ga je socijalistička sigurnost uljuljkala i uspavala. Što se mučiti, rizikovati i boriti kada i onako nije bilo loše. Redovna plata, socijalno, zdravstveno, poneki višak, kasa uzajamne pomoći, poneki odlazak u Mađarsku ili Rumuniju i gomila namirnica preko sindikata... šta čoveku koji nije gramziv treba više od toga?


            Kafana. To mu treba, naravno. U kafani je bio život u to doba. A u kom nije? Bilo je samo pitanje mere i osećaja za realnost. Trebalo je znati preseći i otići na vreme. Dobro... ponekad i malo preko mere ali ne stalno. Neko je znao kada da preseče a neko nije. Pa... tako je i danas. Mnoge se stvari menjaju samo kafane ostaju iste. Menjaju nazive, enterijere, opremu i konobare ali to je samo šminka. Sve ostalo je isto. 17. novembra 1964. dobio je sina. Mene. I to se u kafani danima proslavljalo. Mada... možda baš i nije imao razloga. Ali... moglo mu se i hteo je. Nakon dve godine rada u „Navipu“, moj otac se zaposlio u „27 mart“ koji je proizvodio delove za motornu industriju. Prvo kao livac a onda kao metalostugar. Ali nije to dugo radio. Vrdalama ne ostaje dugo na takvom poslu. Našao je ubrzo sebi fino mestašce u centralnom magacinu fabrike. Mirno, tiho i pre svega ispunjeno ljudima sličnog karaktera takvo mesto je bilo kao stvoreno za njega. Još ako si neki sitniji „rukovodilac“, rečeno tadašnjim samoupravnim socijalističkim rečnikom, onda je to prava luka gde bi mogao da odvališ ceo staž do penzije. Samo... ne ide sve u životu baš glatko. Pred samu penziju, 1990., počeo je da štuca. Ispočetka smešno... skoro svima. Ali nama uskoro nije bilo. Štucanje je bila teška mora koja ga je uz manje prekide pratila sve do 2009., njegove 72. godine života. Slomilo ga je i fizički i psihički. Uvukao se u sebe kao puž i polako gasio kao sveća. Karcinom pluća i operaciju 1995. kao da nije ni osetio. „Samo da mi je da prestanem da štucam... rak?... ma pusti to... ko će još i na to misliti?“ I zaista... malo je lekara u ovom gradu kod kojih nismo bili i koji nisu pokušali da urade nešto. Makar da nam uzmu pare. I... ništa. Sve dok, misteriozno, kao što je i počelo, štucanje samo od sebe nije i prestalo. Ali bilo je kasno. Do tada, on je već bio pola čoveka. Vreme ga je samo dokusurilo. Umro je pre desetak dana, 29. aprila oko pola jedanaest pre podne. Na izgled lako... kao da je samo udahnuo duboko i zaspao u trenutku. Veče pre toga pokušavao je nešto da mi kaže. Znao je da odlazi. Ali nije išlo. Nije imao snage. I ja nikada neću saznati da li je neka velika želja ostala neispunjena ili neka tajna neispričana. 
Mada... mislim da on i nije imao tako velikih tajni. Ili se varam? Valjda ih svi imamo. Sada smo ostali moja deca i ja da prenosimo ono što se prenosi sa dede na oca a sa oca na unuka. A koga će šta zapasti u tom nasleđu... to samo Bog zna. Ali On o tome ćuti.

video


СА СВЕТИМА У ПОКОЈ, ХРИСТЕ,
ДУША СЛУГЕ ТВОГА ЈАНКА,
ТАМО ГДЕ НЕМА НИ БОЛЕСТИ 
НИ ЖАЛОСТИ НИ УЗДИСАЈА,
ВЕЋ ГДЕ ЈЕ ЖИВОТ БЕСКОНАЧАН.





2 коментара: