Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 31. август 2014.

Rokenrol za „Ko to tamo peva“


            Zlatibore pitaj Taru da li pamti ljubav staru... stihovi nekada novokomponovane narodne pesme koja bi sada, uz svo zavijanje, zurle i kretene koji su aktuelni, bila čist rokenrol. A nekada se mogla čuti samo kod pokojnog Petra Slovenskog u nenadmašnoj emisiji „Karavan“, rađenoj za tadašnje „srednjodobce“... što znači da su imali godina kao ja sada... i koja je neumorno išla svaki radni dan od jedan do tri... baš kada su se oni vraćali s posla. A, Bogami, i ja jedno vreme s njima. Uzaludno je bilo moje negodovanje. Skala na radiju je bila zakucana na prvi program Radio Beograda i neumorni „Karavan“. Tada naravno nije postojalo ni „D“ od digitalnih radio-aparata u kolima, nego... crvena skala koju pomeraš i tražiš najbolju poziciju sve dok ne dobiješ sumnjivo čist stereo zvuk... ako se to moglo tako nazvati. I čekaš vickasto „Ha-ha komentar“ nakon čega je sledila neka satirična „provala“ o položaju radničke klase od koje ti je bilo zlo... Mislim, ne od radničke klase, nego od tih „provala“... radnička klasa nikada nije bila sporna... Mada... kada malo bolje razmislim... jebem li ga ako sam ja tada znao šta to stvarno znači. Džaba sam imao petaka iz marksizma... u praksi nikada nisam najbolje raspoznavao ko kojoj grupaciji pripada. Jer i direktori su po definiciji bili radnička klasa, mada meni nije izgledalo tako... al' dobro sad... bar su dolazili na posao i to na vreme. A nije bilo ni upravnih odbora sa plaćenim članovima koji se pojavljuju jednom mesečno... da uzmu tu „članarinu“... pa ih opet ne vidiš do sledećeg meseca. Doduše, ja sada ne radim u firmi sa takvim „ustrojstvom“... Evo, već više od 22 godine, pa pišem ono što sam od drugih čuo. Ali ne sumnjam ni malo u njihove reči. Zaista.


            Ali dok sam radio... osamdesetih godina prošlog veka... jedno vreme je mene zapalo da vozim firmin bus kojim smo išli i vraćali se sa posla. Sem što je cela grupa iz Novog Sada svako jutro kasnila pola sata... jer sam ja prethodno veče ostao „malo duže“ na Đavi... pokušao sam da nametnem i drugi režim zabave u busu. Izbacio sam „Karavan“ i puštao tada dosta liberalni „Beograd 202“ ili Radio Novi Sad i neke emisije koje je vodio sada već legendarni Bogomir Mijatović ili Bora Otić koji je tada tek započeo svoju karijeru. Bila je to veoma žestoka borba. Već treće ili četvrto jutro mi je skoro ceo bus dihao za vrat s komentarom „Je li mali... dokle ćemo mi morati da slušamo ove tvoje drogeraše?“... „Daj prebaci to sranje!“... „Daj mali, pusti nešto i za nas radničku klasu... nešto naše... domaće!“. Ali ja sam se trudio ostanem kao kremen-kamen iz koga bljuje živi plamen i odgovarao... „Kome se ne sviđa, postoje vozila gradskog saobraćajnog... pa izvol'te“... I tako smo se mi nadjebavali dobrih mesec-mesec i po. A onda me je jednog jutra, kada smo stigli sa onih pola sata zakašnjenja, zvao direktor u kancelariju i diskretno, uz puno takta pitao; „Je li mali, što ti zajebavaš ljude u autobusu, hmm!?“... „Nije ti dosta što svi koji dolaze iz Novog Sada kasne jer si ti bio na... kako si ono rekao... Javi, Đavi, Tavi... ili koji li je kurac, nego još uz sve to maltretiraš sve redom s nekom, kažu mi ljudi budibogsnama muzikom, od koje ne čuju ni sopstvene misli?!?“ Uzvratio sam i ja dosta oštro... „Znate šta direktore (uvek sam mrzeo ono „druže direktore“)... jednom mora doći do smene generacija i opšteg napretka. Ne mogu ja da čekam da svi ti metuzalemi odu u penziju pa da u vozilu kojim ja upravljam (tu sam mu jebao kevu) puštam muziku koju ja hoću?!“... „Uostalom... ako im se ne sviđa neka nađu drugog vozača... Ili, još bolje, Vi ga nađite!?!“


            Tu sam mu nagazio čitav nervni sklop... „Balavče balavi... juče si počeo da radiš i već bi da rukovodiš!?!“ E, to nisam mogao da oćutim pa sam rekao „Šta ja mogu što sam školovaniji od 97% ljudi u firmi... što ste me onda koji kurac i primali?!?... I kakvo je to rukovođenje... muzika koja će se puštati u autobusu?!“ Uz sve to, znao sam da niko drugi iz Novog Sada nema „D“ kategoriju, i da nemaju izbora... kanda će morati da pristanu na sve. Drug direktor, koji je, Bog da mu dušu prosti, bio strog ali pravedan, kao i svaki direktor u vreme SFRJ, podigao je glas do neba... ili malo više... i dreknuo; „Ti ćeš da voziš a oni će da slušaju ono što hoće većina ljudi u autobusu!“. „Dobro... onda nek' ta većina i vozi... uostalom ja uopšte nisam plaćen da vozim tu drešinu od autobusa... to je samo moja dobra volja!“... što je bilo tačno. „Molim lepo, ubacite mi to kao dodatno rešenje za obavljanje poslova i nađite u statutu firme gde to piše da ja moram u busu da puštam ono što hoće većina!“ E, tu sam već preterao... jebiga... zanesem se i ne znam da stanem... „Jel' ti to mene zajebavaš?... Ja da tražim po statutu firme šta će da se sluša u autobusu?... Slušaće se ono što ja kažem... od sada i ja idem tim autobusom!“ „Ali šefe (degradirao sam ga u momentu)... Vi ne živite u Novom Sadu?“ Na to je reagovao kao ris; „Imam stan na Limanu 3 ali retko odlazim tamo... nešto nisam dobar sa onom mojom... nije važno!... Od sada i ja idem s vama, jel jasno?“ Pokušavao sam i dalje da mu objasnim da ću ostati istrajan u svojoj odluci i da će i on, po svoj prilici, slušati „Stonse“... ili bar Donu Samer... ali džaba... nije me više slušao. Jebiga. Našla krpa zakrpu. Ni ja njih i dalje nisam  slušao dok su vikali „Promeni to sranje“... sa direktorom na čelu. I... šta da vam kažem... od onda se više nije slušao „Karavan“. Sve dok 1992. nisam zauvek napustio firmu. Mada, priznajem, prestao je uticaj mojih izlazaka na „Đavu“ na radno vreme zaposlenih. Počeo sam da krećem na vreme. Tačno u pola sedam ujutru. Nešto se ipak moralo poštovati... iako je bio samoupravni socijalizam.



2 коментара:

  1. " E, tu sam već preterao... jebiga... zanesem se i ne znam da stanem... "....морала сам да цитирам ову твоју реченицу...као да си мене описао...и ја се занесем и не знам да станем, нарочито на послу, а и у животу...што ме је увек много коштало, ал јебига, није ми жао...
    Како си ме насмејао, замислила сам сваку сцену коју си описао..и тебе и директора и путнике...хахахаха
    Радничка класа, самоуправљање, марксизам...све ми то сада изгледа као неко много добро време у односу на ово сада...или ми се то само чини, јер сам тада била мала и ништа нисам знала???

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa jeste... bilo je mnogo bezbrižnije... lakše...
      Ili sam ja to samo bio mlad?

      Избриши