Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 07. септембар 2014.

Kako uprskati stvar na priredbi


            Bilo je to dosta davno. Čini mi se, proleće 1979. Maj. Ne znam zašto ali nikada nisam bio ljubitelj proleća, ali ne mogu poreći da maj nije jedan od najlepših meseci u godini. Bar je nekada bio... danas... nisam više siguran ni kom godišnjem dobu pripada. U svakom slučaju, tog maja, kao i svakog pre od kada znam za sebe, zemljom Jugoslavijom je špartala štafeta mladosti. Jedna lepo urađena palica koja je bila simbol mnoštva stvari. Teško bih se sada mogao setiti šta je sve simbolizovala, ali 'ajd' da probam; Mladost, ljubav, drugarstvo, humanizam, sreću, nesvrstanost, bratstvo i jedinstvo, solidarnost, tekovine narodno-oslobodilačkog rata i revolucije, jedinstvo zemlje, snagu partije, volju da se istraje u svemu što je napredno, najbolje želje svih građana naše domovine, veličinu socijalističkog radnog naroda, odlučnost državnog rukovodstva... jebiga... moglo bi se još koliko hoćeš. Na isto se svodi. Na lojalnost Drugu Titu. I to nije sporno. Malo ko je onda zaista bio protiv... to što sada pričaju, većinom lažu. Kao... oni su... recimo... 1975. znali na šta će sve da izađe za 20 godina? Ne verujem da je iko sem par ozbiljnih analitičara u Lengliju znao šta će biti ni za 5 godina, a o 1991. da ne pričam. Sve u svemu, velika većina nas je tu lepo oblikovanu palicu, za čiji izgled je svake godine izlazio konkurs... pa ko pobedi, alal mu ćufte... dočekivao sa velikim ponosom. I toplinom oko srca i duše, naravno. Posebna stvar je bila, gde će štafeta prenoćiti. Tu gde štafeta spava, drugi oko nje nisu spavali. Bio bi to Ol Najt Parti, ali ne ovakav kakve danas imamo. Tada je postojalo nešto što se zvalo kulturno-umetnički program.



            Taj program je podrazumevao gomilu dečijih horskih pesama, malih pozorišnih predstava iz života radnika ili revolucionara, revolucionarnih i partizanskih pesama, prigodnih recitacija, nastupe kulturno-umetničkih društava, čitanja odlomaka iz knjiga revolucionarnog sadržaja i sve ostalo što je dolikovalo primernim pionirima i omladincima. U publici bi sedeli razni gradski, lokalni ili pokrajinski rukovodioci sa debelim naočarima, povelikim stomacima i bezličnim odelima i kravatama. Dobro... nije to ništa strašno. Takvo je bilo vreme. Najteže je, u stvari, bilo izvođačima. Bili su to obični klinci, članovi nekih sekcija u školi, kojima su na pleća odjednom navalili scenski nastup koji nije smeo da omane. Nema zamuckivanja, preskakanja strofa, ili zaboravljanja teksta. To se nije smelo desiti. Kao da je lično Tito tu u sali pa će malo skupiti obrve i skinuti naočare da ih obriše... što bi bio dovoljan razlog da nastavnica srpskog, koja se živa slomila oko cele manifestacije, momentalno dobije jači moždani udar. Naravno, pripreme su bile obimne. Bilo je bar desetak običnih proba i jedno četiri-pet generalnih od kojih su dve poslednje bile kao da je u sali ne samo Tito nego uz njega i Čaušesku, Brežnjev, Nikson, Indira Gandi i Robert Mugabe... svi zajedno. Nema labavo. Ovi iz hora bi već polako posrtali s tendencijom da sruše one famozne mini tribine rađene specijalno za njih ali bi nastavnica muzičkog i dalje tražila da se ponovi... „Konjuh planinom... vetar šumi bruji... lišće peva žalostive pesme...“ i... znate već dalje. Bilo bi to jedno... 137. izvođenje tog dana, ali... nema veze... ponavljanje je majka mudrosti.



            U celoj toj ludnici niko nije mislio na decu... obične klince od kojih se očekivalo da nastupaju kao akademski glumci. Hladan i težak znoj ih je probijao satima, ali... mora se i kraj. Te 1979., ako se dobro sećam, štafeta je „spavala“ u školi Svetozar Marković –Toza pa su đaci iz moje generacije bili zaduženi za celu tu zavrzlamu. Ja, srećom, nisam išao u Tozinu školu a pri izboru iz Dositejeve me za divno čudo nisu „zakačili“ pa sam celu tu frtutmu posmatrao sa strane i bio neviđeno srećan što i ja ne učestvujem u celoj toj zajebanciji. Doduše, zakačilo me u trećem srednje da učestvujem na sletu, što je tek žešće drkanje, ali sam bio tri godine stariji što u tom uzrastu nije malo. Sve u svemu, niko nije bio svestan pod kakvim pritiskom su bila sva ta deca i to danima. Sve te probe... A tek glavna stvar... da ne kažem premijera... pred svim tim ljudima... svetlima... pogledima... Nisam mogao a da se ne setim svog učešća u jednoj predstavi u „Elanu“, kako smo zvali zgradu mesne zajednice na Detelinari, za 29. Novembar, Dan Republike i najznačajniji datum u tadašnjoj domovini. Ne mogu da se setim ni ko je sve sedeo u publici, ali Neletov naziv „guzonje“ bio bio najprikladniji. Koliko njih?... Nisam smeo ni da pogledam. Bio sam baš klinac... koliko se sećam, treći razred. Naš deo je bio neka vrsta „igrokaza“, što bi rekla braća 'Rvati, sa temom iz već pominjanog NOR i revolucije. Moj deo teksta i nije bio nešto posebno dugačak... nije bio ni komplikovan... ali... kada je došao red na mene ja sam jednostavno blokirao i uštopovao kao fudbaler loptu. Učiteljica je sigurno navukla očnu mrenu te večeri jer se iza zavese toliko bečila na mene podstrekujući me da krenem da sam mislio da će joj ispasti oči. Govorila mi je početak teksta, ali... džabe. Što je najgore, kada je pokrenula sledećeg koji je trebao da govori posle mene i on je ostao kao ukopan. Dugačka i mučna tišina se razvukla kao svetlosna godina celom dužinom sale koja mi je tada izgledala kao Zlatna sala bečkog muzikferajna. Kako je predstava nastavila dalje?... Ni sam ne znam. Uvek sam želeo da zaboravim na to pa sam taj detalj jednostavno izbrisao. Čak i te 1979. dok smo „čuvali“ štafetu sam se samo na trenutak setio, pomalo stresao i sa uživanjem slušao Balaševića, koji je s nastupom počeo oko ponoći... da ne bude samo revolucionarnih pesama... srećan što i ja ne učestvujem u toj paradi. Ipak je lepše samo gledati. I opuštenije. I to mnogo.




1 коментар:

  1. Нисам учествовала на тим манифестацијама, била сам мала ( срећом) али јесам на неким другим мање значајним и догађало ми се да блокирам, а пре тога сам имала ноћне море да ће ми се баш то догодити...што значи да се снови понекад оставрују :)

    А за ово што кажеш да лажу о лојалности Титу...у праву си сто посто...сви су се заклињали у њега...па после у Слобу...па у неке друге...и тако редом...ал Тито је ипак био Тито...не памтим много то време, али оно што памтим да је у нашој четворочланој породици само отац радио а да смо живели многооооо боље него што се после ТИТА живело...јесте да смо куповали на кредит све, јесте да се и на море ишло у нека одмаралишта, али се ишло...сада то не може ни са две много веће плате, а поготово не са једном радничком...
    И сећам се да је моја мама много плакала када је Тито умро...

    ОдговориИзбриши