Zašto mnogi nikada neće videti Pariz

            Pre tačno dve nedelje, 01. novembra, stajao sam na trgu Trokadero u Parizu. Došao sam službeno, bio četiri dana, i nisam imao vremena za neko „kuliranje“ po Parizu. Osim toga, prošli put kada sam bio u „gradu svetlosti“, rekao sam samom sebi da više neću obilaziti Luvr, Ajfel, Operu, Monmart i druge znamenitosti Pariza nego da ću se jednostavno šmucati po gradu, sedeti u običnim pariskim kafeima i posmatrati ljude. Ovoga puta sam i za to imao veoma malo vremena, ali.... našlo se malo. Kola sam parkirao u velikom kružnom toku iza Trokadera... tačno ispred kafea „Trokadero“. Naravno, na mestu gde je parkiranje zabranjeno. Ali... ja sam se ugledao na Parižane i uradio ono što i oni rade. Bar dok ne stigne policija. Na trgu, više od pola prostora je bilo zagrađeno zbog nekih građevinskih radova pa je najlepši trg u Parizu izgledao malo kusavo. Ispred trga, preko Sene, sijao je Ajfelov toranj, koga su toliko osvetlili da neminovno podseća na novogodišnju jelku. Još da su uključili opciju treptanja... Ali, činjenicu da ispred vas stoji jedan od najlepših gradova na svetu ne možete ničim pobiti. A onda, ono za šta mi je jedan deda još pre 40 godina rekao da je najbrže na svetu, mi je protutnjalo kroz glavu. Misao. S njom, brže od svetlosti, možeš da stigneš u najzabačenije galaksije za delić sekunde. Gledajući preko Ajfela negde u pravcu Monparnasa sinula mi je slika Tripolija, jednog od najlepših gradova u Africi. Nekada. Danas je taj grad kao stvoren za snimanje nekih SF filmova o postapokaliptičnom svetu. Naravno, pod uslovom da imate ozbiljno i dobro naoružano obezbeđenje koje će vas čuvati jer tamo život ne vredi ni jedan dolar.
                                                                           
                                     

           Bagdad. Jedan od najlepših i najstarijih gradova srednjeg istoka danas je gomila ruševina. Nepoznati naoružani ljudi, sa maramama na licu, krstare gradom i pucaju na sve i svakoga. Kako im se prohte. I kao i u Libiji, nema policije, sudova, vojske... Otprilike kao scene iz „Pobesnelog Maksa 2“. Haos.... apsolutni haos. Sirija. Damask. Jedna od kolevki civilizacije. Razrušen, oskrnavljen, skoro potpuno uništen. Sukobi traju već četiri godine. Uzrok? Pa svi ga znamo. Braća Rotšild i njihov sin, odnosno sinovac, koji je i zvanično preuzeo kormilo, su odlučili da malo preslože karte. Gde? Pa kao i uvek do sada... tamo negde daleko od njihove sigurne jazbine na ostrvu koje je uvek bilo malo distancirano od ostatka Evrope. Tako je i sada. Teško je dopreti do Engleske i običnom putniku namerniku a o imigrantima da ne pričamo. U njihovom mešanju karata i cepanju špila padaju stotine hiljada ljudskih glava... mada sam ubeđen da oni te ljude računaju kao grla stoke... ili ni toliko. Njihovi „operativci“, kao deca koja igraju video igricu, iz nekih svojih štabova sa gomilom monitora, šalju smrtonosna oružja koja prže sve pred sobom. U Libiji, Iraku, Siriji, Avganistanu, Somaliji... ili Srbiji. A dok nas nisu potkačili i mi smo mislili da su ti ljudi, žene i deca tamo nevažni. To su bile samo brojke. Potpuno nevažne. Pa da,... Šta je sto batina po tuđim leđima? Tek kada smo i sami osetili miris užarenog željeza shvatili smo. Ali, bilo je već kasno.
                                     
                                     

 

            Iz tog razmišljanja na Trokaderu trgla su me plava rotaciona svetla na policijskim kolima. Idu od kola do kola koja su nepravilno parkirana i slikaju ih. Francuzi u žurbi napuštaju kafee i sklanjaju svoje četvorotočkaše. Jedino se ja ne uzbuđujem. Znam da sliku mojih kola mogu samo da okače negde u policijskoj stanici i da se češu po glavi razmišljajući... „Odakle je ovaj, mamicu mu“? Ponekada je dobro biti iz ove zabiti što je zovu Srbija. Kada je prošlo „slikanje“, mirno sedam u kola i avenijom koja nosi ime po Kralju Petru 1. ... De Serbie, krećem put smeštaja koji je bio u 17. arondismanu. Sutradan uveče otišao sam iz Pariza u Lion a onda sve dalje od Pariza ali sve bliže Novom Sadu. Nepune dve nedelje kasnije, preključe, stižu vesti o napadima u Parizu. U delu kroz koji sam i ja često prolazio kolima tih dana i, za divno čudo, nailazio na reklame sa Novakom Đokovićem. Istočni deo užeg jezgra grada. To uže jezgro koje opasuje prvi prsten auto puta Parižani i smatraju Parizom. Ostalo je „predgrađe“ u kome manje ili više živi „običan svet“. Šljakeri, muljatori koji ne rade ništa, crnci, Arapi... Parižanii su svoju segregaciju koja po njima važi za čitav svet preneli i u svoj grad. I baš u tom „arijevskom“ delu su se i desili napadi. Da li je došlo vreme da i srcu Pariza ne možeš biti siguran za svoju bezbednost  skoro isto kao u Bagdadu? Osveta? Ne znam. Ja sam odande otišao i vratio se u ovu našu zabit. O tome nek razmišljaju oni koji ostaju da žive tamo.