Monaška zavera protiv civilizacije

            Prvi put sam na Svetu Goru stupio pre sedam godina. Cilj puta, naravno, Hilandar, ali smo znali da sigurno nećemo biti 5 - 6 dana samo na Hilandaru nego da ćemo morati malo da „prozujimo“ i po ostalim interesantnim mestima na Svetoj Gori. U neposrednoj blizini Hilandara, nekih 3 kilometra udaljen, na samoj morskoj obali leži manastir Esfigmen u kom borave grčki monasi - Ziloti. Kada je u Hilandaru gužva i kada nema dovoljno mesta za prenoćište, gosti se upućuju na konak u manastir Esfigmen koji vrlo rado prima putnike namernike. U Hilandaru je krajem oktobra 2007. bilo dovoljno mesta ali smo mi odlučili da odemo do tog manastira iz čiste radoznalosti. Kao što je i red, poneli smo neke sitne poklone... u narodu poznate i kao „milošte“. Rakiju, kafu, neke čokolade i još par sitnica. Na polasku, jedan od iskušenika u Hilandaru nas je, sasvim uzgred, priupitao gde idemo i šta to nosimo, s obzirom da smo sve poklone već predali u Hilandaru. Kada je čuo da nosimo poklone u Esfigmen samo se nasmejao i rekao da ne vučemo to džabe ta 3 kilometra jer oni to neće hteti da uzmu. Objasnio nam je da oni ne uzimaju ništa što na sebi ima bar-kod, odnosno ništa što je negde fabrički zapakovano. Uzimaju samo domeće proizvode. Imali smo jednu litru domaće lozovače i poneli je... nismo mogli baš praznih ruku ići u goste. Nije red... iako smo išli na izlet od samo nekoliko sati a ne i na prenoćište. Nakon malo manje od pola sata hoda, sa jednog uzvišenja koje dominira nad obalom i nepreglednim vinogradima, manastir je u daljini izronio ispred nas kao da je izašao iz magle. Okružen je vinogradima i voćnjacima ali i obradivom zemljom na kojoj smo videli mnoštvo poljoprivrednih kultura.

            Na samom prilasku manastiru bila je primetna neobična živost. Monasi su radili sve. Jedni su traktorima išli u pravcu njiva, drugi radili u polju, treći radili nešto na morskoj obali i svi su izgledali kao sjajno organizovan mravinjak u kome sve savršeno funkcioniše i u kome je sve isplanirano do sitnih detalja. Niko ne sedi. Prilično neobična slika... Čak, kao da je delovala malo nestvarno. Došli smo do zidina i velike kapije kroz koju se ulazi u krug manastira. U velikom haustoru kroz koji se ulazilo stajao je sat. Na njemu, kazaljke su pokazivale da je 6 sati i 10 minuta. Na mom satu bilo je pola tri? Gledali bi mi u taj sat još ko zna koliko da nam se ljubazno i sa velikim osmehom nije obratio jedan monah na grčkom. Pošto smo pitali da li govori engleski i dobili odgovor da zna malo, prvo što smo ga pitali je da li ovaj sat radi i zašto je toliko sati. Kratko ali ljubazno nam je rekao da sat pokazuje vizantijsko vreme. Tada i nismo baš nešto puno shvatili, ali nismo ni produbljivali temu nego smo domaćinu predali flašu rakije i pitali ga da li možemo da vidimo manastir. Zahvalio se i rekao da je dežurni ali da ima posla i da slobodno možemo razgledati po manastiru sve što želimo. Posluženje za goste je ispod letnjeg trema i gosti se sami služe. To smo i uradili. A i razgledali, zavirivali i ulazili u razne prostorije, monaške kelije, ulazili u biblioteku i crkvu, sedeli u manastirskom krugu, grickali travu u ustima ispod letnjeg trema. Niko nas ništa nije pitao, nikome nismo smetali, niko se nije bunio. Veće pacifiste i tako blag odnos prema gostima nisam u životu video. Posle nekoliko sati, kada smo videli baš sve, krenuli smo u Hilandar. Kada smo došli do kapije odjednom se stvorio onaj sitni ljubazni monah koji nas je dočekao, još jednom se uz osmeh zahvalio i ponovo nestao. Vraćajući se ka Hilandaru još jednom smo pogledali njihove vinograde. Onako precizno ih ne bi zasadili i održavali ni u Japanu. Zaista sve deluje kao u prvim filmovima u boji iz ranih pedesetih. Lepo i nestvarno. Bili smo pod utiskom Esfigmena i kada smo se vratili u Hilandar. Zaista su poseban monaški red.

            Nekoliko godina kasnije, a i danas, grčka policija je nekoliko puta upadala u manastir Esfigmen kao da je u pitanju sedište narko-kartela. Zadatak im je da isele monahe – Zilote i na njihovo mesto dovedu neke malo „razumnije“. Razloga je puno. Poznato je da su najveći protivnici ekumenskog sporazuma... a i divlji su skroz. Prave zveri koje napadaju svakoga ko se približi njihovom manastiru... kao što su i nas?! Nisu hteli da uzmu ni donaciju EU... što stvarno nije u redu. Neće da priznaju ni Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja... što isto nije u redu jer Sveta Gora spada pod njegovu jurisdikciju. To što carigradski patrijarh ima manje vernika nego što ih ima neka mala opština u Sibiru... i što ga Ziloti smatraju jeretikom jer se nekoliko puta bez dozvole sabora sastajao s Papom... nije važno. Drznuli su se Ziloti i da svojim telima zabrane ulaz u zgradu u Briselu evropskoj organizaciji žena koja je htela da na dnevni rad evropskog parlamenta stavi na glasanje poništavanje svih zakona Svete Gore, a posebno onog po kojem je ženama zabranjen ulaz na Svetu Goru. Ne dozvoljavaju ni da se njihov manastir dograđuje i širi a posebno ne gradnjom po savremenim tehnološkim procesima. Ne dozvoljavaju, očigledno, da od njihovog manastira naprave turističku atrakciju u koju će se dolaziti kao u Diznilend. Ne dozvoljavaju da im bilo ko uzme pravo na mir, molitvu i tihovanje koje traje više od 10 vekova. Niko. Pa makar to bio i ministar spoljnih poslova Grčke pod čiju političku jurisdikciju pripadaju. Valjda ministar najbolje zna šta je dobro za njih. A i šta bi moglo da bude nego integracija u sve tokove EU, civilizovanog društva i bla, bla, bla... Nema veze što sve više monaha napušta Svetu Goru tražeći mirnije mesto za svoje molitve, jer i u najzabačenijem kutku Svete Gore Atoske ih nađe turista da ih slika... bar mobilnim telefonom... „Oče, može jedna slika s Vama?“... Nezgodni su ti Ziloti... ništa od tokova savremenog društva neće da prihvate. Ali polako... tiha voda breg roni... Nestaće i oni jednog dana. Ne sumnjam u to. Radi se na tome... intezivno.