Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 01. јун 2014.

Ni nalik na druge dođoše


            Zovemo ga jednostavno - čika Krle. Napravio je više od pola nameštaja u našoj kući. Ormane, plakare, police za knjige, komode, noćne stočiće, pisaće stolove... sve to čika Krle skrcka za nekoliko dana. Uvek strpljiv da sasluša želje domaćina ali i uvek dovoljno taktičan da promeni neko vaše mišljenje koje je nepraktično, skupo ili teško izvodljivo. Imao je pet iz matematike i fizičkog u osmom razredu osnovne škole, a ostalo... kečevi. Deluje neverovatno, ali je tako. Nije on baš puno mario za to. Znao je da je matematika u kombinaciji sa „zdravim telom i duhom“ najvažniji deo socijalne inteligencije i da ne može potonuti u životu. Hteo je kasnije da se upiše u „školu za fizičko obazovanje“ koja je 1964. bila preteča DIF u Prištini ali se nije uklopio po nacionalnom ključu. Imali su tada višak Srba... a kada nisu?! Otkud on u Prištini? Da... možda nisam počeo redom i na tenane... Dakle, čika Krle je iz mesta Blace na jugu Srbije. Jedne od najsiromašnijih opština u celoj bivšoj SFRJ. Mada... uvek se tu vodila žestoka borba oko toga ko je najsiromašniji... bilo je bezbroj kandidata. U svakom slučaju život ga je naterao da počne da radi sa 11 godina. Ne, nije siroče i nije radio u rudniku. Zar bi se to očekivalo od jednog promućurnog klinca sa urođenom, ili kako bi se danas reklo... društvenom inteligencijom? Počeo je da pomaže jednom električaru koji je tada radio na „elektrifikaciji zemlje“, ili prosto rečeno... uvodio je struju u kuće. Stara tehnologija... danas mnogima nepoznata... U zidove su se ubacivale cevi a kroz cevi su se provlačili kablovi i na mestu spajanja izolovali tada čudom tehnologije – krpenom lepljivom izolir trakom. Jedna sijalica na sredini sobe, jedan prekidač i jedna utičnica i... gotov pos'o. Danas, ja u kući imam oko 7 kilometara raznih kablova i oko 1 kilometar bužira... da se nađe. Ne smem nigde sliku da zakucam... svaki drugi put presečem neki kabel.



            Čika Krle je u Novom Sadu od 1968. godine ali jak južno-moravski akcenat nije nikada izbacio. Ako mogu Crnogorci da se drže svoga... zašto i on ne bi mogao. Sve to daje određeni šarm pregovorima o tome šta će vam raditi i koliko će to nešto koštati. Sve do skoro radio je na „Planti“, oglednom imanju poznate novosadske firme Dunav-Tisa-Dunav odakle je otišao u zasluženu penziju. Mislite sada... kako je i radio na „Planti“ i uspevao da pravi ormane, nahtkasne, stočiće i ostalu „drvenu galanteriju“. Ma stizao je čika Krle ne samo to, nego sve što čovek može rukama da uradi... sem hirurgije, naravno. Znao je i da zida i da vari i da uradi sve što možete da zamislite. Ono što nije znao sam uvek je znao nekoga ko zna... seo bi na bicikl, ili u kola i... eto ga za pola sata baš sa tim što je vama trebalo i upravo onakvo kako ste zajedno smislili. „Ma, bre,... šta se Krletu otelo, majke mu ga stutkam“... prokomentarisao bi svoj očigledan uspeh u određenom poduhvatu. Slali su ga i u Libiju, jer je vrlo brzo po dolasku na „Plantu“ napredovao od vozača do šefa cele mehanizacije a čovek tih sposobnosti nije na odmet u toj zabiti... kako smo mi pogrešno zamišljali tu zemlju severne Afrike. Retki su ljudi koji su bili nezadovoljni njegovim šefovanjem na „Planti“. Nije znao ni za subotu ni za nedelju ni za praznik. Kao na čiviluku... uvek na raspolaganju i radnicima i problemima. Tipičan primer šefa-pozitivca iz soc-realističkog perioda. Svoje privatne probleme, a imao ih je... baš ih je imao, uvek je ostavljao po strani kada je posao ili bilo koja druga komunikacija sa ljudima bila u pitanju. Kao onaj nasmejani Japanac posle cunamija... na pitanje američkog reportera kako može posle takve tragedije da se smeška dok razgovara, odgovorio je „zašto bih ja vas opterećivao svojim problemima... imate vi svoj život i svoje probleme“. Kod čika Krleta su se problemi rezultovali kroz nagli skok šećera i trajni premećaja rada pankreasa. Od jednog simpatičnog buce postao je ispijen, sitan i mršav čovečuljak. Ali ni to ga nije zaustavilo. Nastavio je istim tempom kao da se ništa nije desilo. Pa... za jakog čoveka... i nije.


            Kako je čika Krle došao u Novi Sad? Jedna od rutinskih priča... došao je u Novi Sad na odsluženje vojnog roka i bio odmah primećen od nekih ljudi koji su krajem šezdesetih godina vodili računa o tome koga zapošljavaju a ne da li im je neko rod ili je član tada jedine partije. Dobro... učlanili su oni čika Krleta veoma brzo u tu jednu jedinu partiju, ali to svakako nije bio razlog zbog čega ga je nekoliko starih i iskusnih direktora ovdašnjih poznatih firmi zvalo kod sebe u ekipu. Svako voli da ima sposobnog čoveka pored sebe. Pardon... nekada je voleo da ima sposobnog čoveka. Danas je sve to nestalo i prohujalo sa vihorom ovih silnih partija i kvazi-demokratija. A vreme leti. I... posle 45 godina života u Novom Sadu čika Krle je odlučio da se vrati u Blace. Kupio je tamo kuću, ovde prodao stan i došao pre nekoliko dana da se pozdravi sa nama. Šta će on sada tamo? Pa... starija unuka, koja sada završava fakultet je tamo dobila posao... a on ne bi da se ona tamo vuče po podstanarskim sobama. Mlađa ćerka koja je rođena u Novom Sadu i gde pripada i kulturološki i po mentalitetu je otišla u Nemačku i tamo zasnovala porodicu. I u Berlinu, gde ona živi, je ostalo dosta njegovih tragova. Išao je čika Krle i u Berlin i tamo, uz sve nemačke majstore, napravio ćerki, zetu i mlađoj unuci stvari od kojih bi vam pamet stala. Švabe su se samo zaintrigirano češkale po glavi gledajući kako iz čika Krletovih majstorskih ruku ispadaju stvari koje su gledali samo na reklamama. I tamo je dunsterima podelio packe. Ali sada ide iz Novog Sada... zauvek. „Nek ide dođoš“, reći će mnogi... Ali zajebaće se. Takvi „dođoši“ su podigli ovaj grad i dali mu značajno mesto u istoriji ovog naroda. Ili... kako bi rekao Balašević; „Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše... ali ni nalik na druge dođoše“. Ako se ovde uopšte zna ko je dođoš i šta to znači. E, pa... do viđenja čika Krle... biće nam čast da vas ugostimo kada dođete da obiđete ovaj vaš drugi zavičaj. A doći će on... Novom Sadu još niko nije rekao „zbogom zauvek“.




6 коментара:

  1. Eh kako sam sa uzivanjem citala ovaj clanak ! i taman pomislih :takav mi bas treba" Neka, nek mu je sa srecom i neka uziva sa svojom unukom

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Treb'o bi i meni.
      Ali kaže da će mu u buduće ipak biti malo predaleko.
      Ima, kako on to voli precizno da kaže, tačno 326 kilometara.

      Избриши
  2. Prelepa, topla priča. Neka mu je sa srećom, zaslužio je :)

    ОдговориИзбриши
  3. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  4. Siniša, baš si me rastužio... Ali lepo sie napisao i precizno, "pod libelu" ;-) Hvala ti - pozdravlja vas sve Anchica!

    ОдговориИзбриши
  5. Dobar primer da se radom i trudom i mozgom može dalje od šlihtanja i dobrih ocena!

    ОдговориИзбриши