Странице

_____________________UMIŠLjENA RAZMIŠLjANjA JEDNOG ZAMIŠLjENOG NAMĆORA___________________

недеља, 08. јун 2014.

Profesionalni ujed za obraz


            Nekada davno dok nije bilo ovih drkavih kompjutera, mobilnih telefona i nadrkanih kola, i dok se još uvek devojka mogla šarmirati malom lucidnošću i stihovima Laze Kostića ili nekog rok-pesnika, živeo se potpuno drugačiji život kog se mi više ni ne sećamo ljudski. Nešto znamo, nešto nam proleti kroz misli, ili, kako bi jedan naš drugar rekao - memoriju pamćenja, ali nije to ni blizu one slike kakva bi trebalo da bude. Fali neko da malo okrene antenu... samo mrc... da nemamo duplu sliku koja kvari sve, i naše sećanje na mladost i detinjstvo čini skoro ništavnim. Jer slike polako blede... i one u glavi i one na foto-papiru. One crno-bele se još drže, ali one u boji su se rasplinule kao da su preživele poplavu. Zaboravili smo i zvuke i mirise i ukuse koje smo nekada tako dobro raspoznavali. Zaboravili smo kako peče oderotina na koži posle pada s bicikla ili kako boli kada se ujedeš za obraz. Da li se neko seća toga? Ja se nisam ujeo za obraz ima bar 30 godina. A nekada je to bila recimo... mesečna ili čak dvonedeljna pojava. A boli... u pičku materinu. Obraz ti posle toga pulsira tri-četiri sata. A ti ne znaš kud bi sa sobom. Pitao sam i druge ljude... niko mi nije rekao da se ujeo za obraz u poslednjih 20 godina. Ne znam šta to znači... da pre nismo bili dovoljno izvežbani ili da to polako prestaje s godinama k'o upala krajnika? Ili... zaboravljamo te pokretne slike koje smo nekada davno snimili sopstvenim očima i ulazimo u potpuno histerično vreme u kom živimo. Vreme u kojem je sve drugačije. Voda, mleko, lubenica, miris benzina, paradajz, hleb, sladoled od vanile, parizer, prljavo staklo u autobusu GSP. Sve. I ljudi, naravno. Da su oni ostali isti, se ovo bi lakše podneli. Nema više običnog čoveka u svetu odraslih.





            Pre nešto više od pedeset godina, moj ujak, mali seljačić sa završenom osnovnom školom i pokušajem završavanja zanata, je u vojsci pratio predsednika države na putu po „afričkim zemaljama“... kako bi to sam predsednik rekao. Običan mornar, dete sa sela na redovnom odsluženju vojnog roka. Podugačkog. Mornarica je tada trajala 4 godine. Jedan običan mladić, takoreći polupismen, u pratnji jednog od najmoćnijih ljudi planete tada. Tri meseca. Od države do države. Kroz vode NATO pakta, međunarodne vode ili vode zemlje u kojoj su dočekivani kao polubožanstva. Svugde su imali prolaz i nikome nije palo na pamet da zaustavi flotu od desetak veoma dobro naoružanih brodova koji su bili pratnja drugu predsedniku. Kao u naučno-fantastičnim filmovima... prolaze kroz vremensku kapiju koja ih vodi gde god da požele. Nije mu trebala flota da ga brani... trebala mu je samo da pokaže da može i s puškom u tuđu kuću da uđe i da opet bude drag i važan gost. I da povede sa sobom gomilu golobradih mladića, običnih mornara, kojima će se neka afrička plemena radovati kao da im je došao neko najmiliji. Sa Titom je, tada, pola sveta obišao i jedan mladić koji nikada pre vojske nije video voz... brod... more. Pavić Đuro. Moj ujak. Da li možete da zamislite da danas u bilo kojoj zemlji bilo koji običan vojnik, policajac, poštar, apotekar ili stolar prati predsednika države? Makar i neke male i usrane države kao što je ova naša sada? Bojim se da ne mogu da prate ni predsednika mesne zajednice na putu do najbliže kafane. I to se zove profesionalizam?!




            Profesionalizam čega? Profesionalni otac, profesionalni sportista, profesionalni stric, profesionalni kum, profesionalni prijatelj?... ima li još nešto profesionalno? Profesionalni svet. Ceo smrdljivi svet koji je u međuvremenu postao globalno selo, ili mu samo tako tepaju, je postao profesionalan. Profesionalno se podmeću obrazi, profesionalno se čine gresi, profesionalno lažemo sopstvenu decu kako mi nismo radili to što oni rade, profesionalno nameštamo sportske rezultate, profesionalno bežimo od problema, profesionalno jedemo govna za tuđi račun i u tuđe ime. Sve go profesionalac do profesionalca. Da li se samo meni čini ili je isti taj svet dok je bio svet amatera bio neuporedivo lepše mesto. Ja sam bio pecaroš amater... kada upecam par lepih meleza ja ih donesem kući, mama ih uvalja u brašno i reš ispeče tako da ceo ulaz omiriše moj „ulov“. Danas se peca sportski... i profesionalno... upecaš pa pustiš. Pa što onda uopšte pecaš? Da bi se slikao sa „lovinom“ i okačio sve na Fejsbuk? Svi ti profesionalni profesionalci počinju da guše i vuku na dno. A zamišljeno je obrnuto?! Zamišljeno, ali se izjalovilo... promenilo... izvratilo... podivljalo. I postalo poprilično bolesno... i zarazno. A ja ne bih da se zarazim s tim sranjem. Nisam profesionalac baš ni u čemu. I ne želim ni da budem. Hoću da budem amater. Čist amater. Lepše se osećam. I lakše mi se vrate one slike sa početka ove priče. I to bistre i jasne. Kao u stvarnosti.




4 коментара:

  1. Ja sam zakačila malo onog paradajza sa ukusom i jagoda sa mirisom na jagode. Danas ne razlikujem jagode od paradajza.Ti verovatno bolje znaš koliko je život manje kvalitetan sada kada je kobajagi kvalitetniji.Apsurd!

    ОдговориИзбриши
  2. Da, da, kako se nekada isčekivalo proleće da se kupi prvi paradajz, koji je mirisao, prve jagode u maju, trešnje. Sada svega toga ima preko cele godine, ali, nema ni ukus ni miris, a žilavo, čoveče.
    Nisam se davno ujela za jezik, ali se često ujedam (ali zaista), za jezik i za donju usnu. Pojma nemam zašto. Verovatno iz halavosti.
    Ako ti je za utehu, ima još normalnih i običnih ljudi. Ja sam jedna od njih, majke mi. Toliko me se svašta lupalo u životu, bila sam i lovarna i manje lovarna i bedna i tako u krug. I onda sam shvatila, da je, zaista, sreća, samo u deci i zdravlju. Čak te i prijatelji tako izlevate, da na kraju ukapiraš da si se, uzalud, zaklinjao u njih i da si, u stvari, uvek, sam sa sobom, bez obzira što imaš i familiju i, kao, prijatelje. Jebeš i nameštaj i sto čaša i tanjira, AMC posudje, kirbi i ostala skupa sranja, koja traju dok je garancije, mada su se svi zaklinjali da će trajati generacijama. Izlevatili su me i sa AMC posudjem. Ostadoh bez drški, držača poklopaca, a kirbi (beše to druga generacija), toliko se kvario da sam ga na kraju odnela na tavan i tamo čami i ne znam šta čeka. Nemam para za popravke, više.
    E, jebi ga, raspisah se iz nevezanog! Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  3. Ispravi, molim te u drugom pasusu, treba: nisam se davno ujela za OBRAZ, ali se ...

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман30. март 2015. 00:26

    Blagoooooooooooooo tebi, ja se skoro svaki dan ujedem za obraz:(

    ОдговориИзбриши